LIFA, LIFA – ŠIŠANJE

Ekskluzivno za Press Lider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu

Kraj u kojem sam živeo u Kini tokom 2019. i ove proklete 2020. godine nije bio jedan od najživopisnijih. Lunđao je naselje (town) u Šunde-u, jednom od šest distrikta grada (City) Fošana. Sa oko 2,5 miliona stanovnika, Šunde distrikt predstavlja najveći i najrazvijeniji deo Fošana. Ispresecan rekama i kanalima, sa načičkanim rečnim lukama i povezan sa Južnim kineskim morem i Hong Kongom, Šunde distrikt je nadasve poznat po razvijenoj trgovini. Tu su i fabrike veoma kvalitetnog nameštaja, keramike ali i sedište svetski poznate kompanije – MIDEA. Naselje Lunđao jedno je od najstarijih ali ne i razvijenijih u Šunde distriktu. Poznato je po proizvodnji mašina za obradu drveta i metala ali i proizvodnji nakita od srebra i zlata.

Šta reći o mom kraju? Smešten je u južnom delu Lunđao naselja odvojen od starog jezgra, sa širokim bulevarima, cvetnim alejama, parkovima i poprilično siromašnim tržnim centrom. Pored četiri velika stambena naselja i još tri u izgradnji, velike bolnice, vatrogasne i megalomanske policijske stanice, tu je i ogromna srednja tehnička škola (oko 60 učenika u odeljenju), osnovna škola sa dvorištem veličine „Marakane“ i internatom i bezbroj obdaništa i drugih obrazovnih intitucija. Školica (oko 600 ucenika) u kojoj sam radio bila je udaljena oko 15 minuta pešaka što je za uslove rada u Kini veoma blizu. Na tom kratkom putu mogao se na mikro nivou primetiti kontrast tradicionalnog i modernog. Sa mosta koji razdvaja stari i novi deo naselja, videli su se prastari ostaci ribarskih naselja i mesta gde su se nalazila polja pirinča, zatim „stare“ zgrade iz 80-ih koje je potpuno pojela vlaga a preko reke, na levoj obali, novo, moderno naselje sa oblakoderima koji govore o naglom razvoju Kine u poslednjih dvadesetak godina.

Zgrada broj 1, deveti sprat, iz lifta duplo desno, stan broj 905 – my place. Stambeno naselje pripada gigantskoj i jednoj od najvećih građevinskih firmi na svetu – „Country Garden“. Unutrašnjost kompleksa je kao nekakav mali grad. Parkići, fontane, trim staze, tereni za bagminton i stoni tenis, samo su neki od sadržaja iznad kojih se nadvija 27 zgrada sa prosečno oko 30 spratova. Spolja, nalazio se Mekdonalds, bezbroj restorana, malih prodavnica, piljarnica, dve cvećare, par kafića, prodavnice autodelova pa čak i pet šop (da, da, znam „u Kini jedu pse“). Ima sve. Ne i frizerski salon.

Frizer Vong iz naselja u kom sam živeo 2018. bio mi je daleko, tako da sam užurbano tražio novog. Kako nisam mogao da nađem frizerski salon u kraju i kada sam počeo sve više da ličim na pećinskog čoveka, odlučio sam da pozovem mog ruskog kolegu i prijatelja Džonija. „Milan, imaš salon blizu škole, tu i tu, a šišanje košta 56 juana (oko 840 rsd)“ – reče Džoni. „Skupo“ – pomislih. Vong mi je naplaćivao 25 juana (oko 370 rsd) ali nisam više imao izbora pa sam jedno veče nakon posla zapucao kod frizera.

Frizerski salon bio je besprekorno čist i uredan, na jedno 200 kvadrata i sa bar 20 zaposlenih. Nekoliko lepih dama na vratima dočekivalo je mušterije sa osmehom i učtivošću i odmah su me uputili na prijemni pult. „Lifa (šišanje)“ – rekoh. Sa osmehom na licu i facom u fazonu – „pa naravno glupi stranče“, uputili su me na stolicu u dnu salona gde me je čekao lik formalno obučen sa dve radnice koje mi i nisu ličile na frizerke. „Joj Džoni u šta si me ovo uvalio?“ – besneo sam u sebi i zamišljao kako se valja od smeha.

Seo sam. Odmah sam rekao – „lifa“. Nasmejali su se a mlađani Kinez mi je odgovorio – „OK“. Dok je on podešavao translate aplikaciju na telefonu da bi komunicirao samnom, krupnija od dve Kineskinje počela je da razmazuje nekakvo ulje po mom vratu i masaža je počela. Blagi a nakon par trenutaka malo jači stisci po vratu i ramenima bacili su me u rebus. Šta je ovo? Par minuta kasnije počela je da me „šljepeta“ otvorenim dlanom po ramenima. Ok, sad me i bije, ali osećaj je bio dobar, opuštajući. Posle vrata, zdepasta Kineskinja prešla je na masažu glave (nešto poput scene kada Duško Dugouško obrađuje „ćelu“ Elmera Daveža) a zatim da vuče kosu iz korena što mi je neverovatno prijalo. Potom je donela staru-dobru „češagiju“ za glavu i nakon 2-3 minuta grč na licu koji stvara osmeh bio mi je zacementiran. Sve vreme, uglađeni Kinez „melje“ i postavlja pitanja a ja sam nakon svakog drugog odgovora ponavljao – „lifa, lifa“. Naivno sam pomislio da je gotovo i da će konačno preći na šišanje. Uključuje se i druga Kineskinja koja me hvata za zglob desne ruke, dok je druga zgrabila levu. Mlatarale su mojim rukama gore-dole a potom su mi zasukale rukave, namazale ulje i dvominutno „šaketanje“ je počelo. Pucalo je po rukama kao po zadnjici deteta koje napravi glupost. Stoički sam izdržavao ove, za mene, nadrealne scene i ćutao (lažem, prijalo mi je). Šok je tek usledio. Lepša Kineskinja u rukama je držala lakiranu letvicu od punog drveta od oko 50ak centimetara. „Gotovo“ – pomislio sam. Pokazali su mi da odručim i da se maksimalno ispravim u stolici. Najpre malo jače a onda sve suptilnije udaranje letvom po rukama i leđima dodatno mi je pomutilo osećanja besa, neverice i užitka. „Lifa, lifa“ – ponavljao sam i dosadni Kinez sa 1000 pitanja pokazao mi je da ustanem i da se uputim u jednu veoma mračnu prostoriju sa krevetima. Svašta mi je prolazilo kroz glavu ali to je na kraju samo bilo mesto za pranje kose. Posle tri pranja i sapunjanja kao da sam šugav, ustao sam sa peškirom oko vrata a Kinez mi je pokazao prstom na desno i rekao – „LIFA“.

Malo mašinica, malo makaze i šišanje je bilo gotovo za 8 minuta. Ceo tretman je trajao oko sat vremena i koštao 56 juana, baš kao što reče Džoni. Izašao sam napolje svež, nasmejan i pun utisaka posle situacije koja je bila definicija kulturološkog šoka.

Autor: Milan Lišančić