Milion rupa kraj Morave

Čačak – Kao da su listom baš svi jedva čekali da odlični sudija Momčilo Marković iz Beograda što pre označi kraj meča. Možda fudbaleri Borca razmišljaju drugačije, na neki svoj način, i dalje verujući da se mogu uhvatiti za slamku spasa.

U plastu sena ostalo ih je tako malo da je mogu pronaći samo nekom „ludom“ srećom. Gotovo da su ih svi koji su poželeli već (pri)grabili u duelima sa Čačanima, koliko su želeli i hteli pa Mladenu Dodiću i njegovom asistentu Vladimiru Stanisavljeviću preostaje jedino pokušaj da koriguju more nedostataka i minusa.

Nisu navijači, nikada malobrojniji u komšijskom derbiju sa Metalcem  navikli na približno slične prizore. Boli ih tužna slika sa terena, brinu za sudbinu Borca, ali su ipak spremni na objektivnost. Treba li igračima i trenerima, najpre tandemu Dmitrović – Stanisavljević, od skora Dodić – Stanisavljević uputiti koju reč zamerki?

Trenerima nikako, igračima u ogromnoj većini svakako, ali uz zadršku. Utisak koji ne vara i još lakše se može pročitati posle svega viđenog ove jeseni u Čačku ne može se nazvati pesimizmom. Pre mu pristaje ocena – puka realnost. Ovaj tim Borca teško da može i više i bolje.

Na tribinama gradskog stadiona sve je manje navijača. Dve, ili tri stotine nikada neće propustiti utakmice, okrenuti leđa Borcu, iako se i oni sve teže mire sa situacijom u kojoj se klub poodavno nalazi. Preživljavao je Borac, možda i teže trenutke, ali u jeku priprema za svečanu Akademiju povodom 90 godina postojanja kluba, reklo bi se nikada teže.

Nijedno deševanje više ne protiče bez glasnih komentara o zlatnom vremenu Milenka Kostića, danas potpredsednika Crvene Zvezde, kada finansije nisu bile problem, kada je Borac imao upravu, operativce koji su radili po naređenju UO. Ima Borac Skupštinu, Upravni odbor, predsednika, ali papir trpi sve.

Pojedinci su se ne tako davno  poigrali sa velikom čačanskom sportskom institucijom. Potrudili su se najpre da „oteraju“ generalnog sponzora „Auto Čačak“ pa menjač „ubacili“ u rikverc,  onda se i sami razbežali, otišli toliko daleko da su im prostorije, stare, ili nove, svejedno postale poslednja destinacija koju bi posetili. Koga je još od njih briga za Borac !? Čudnovato, ali istinito: Ko nije za Borac, dobrodošao je u Zvezdu !

Nova gradska vlast, opet uz pomoć Milenka Kostića, u egalu 50:50 izdvaja sredstva, ali kako zatvoriti bar jednu od mali milion rupa. Zapravo niko nije toliko stručan, spreman, možda i hrabar da javnost konačno upozna sa tačnim podacima o dugovanjima Borca.

Direktor Ivan Stevanović, iako pun motiva i želje da nešto promeni, uzdiše i pre i posle svake utakmice. Optimista je, tvrdi da Borac mora krenuti od nule, iako svestan da je i nula miljama daleko. Za početak spreman je za čistku u svim mlađim selekcijama po kojima su Čačani decenijama prepoznatljivi u regionu. Veruje da će zimska pauza koju svi željno iščekuju doneti nešto konkretno, čak radikalne promene.

U „slučaju Borac“ drugog izbora nema. Za ostvarenje ambicioznih planova Stevanovića, potreban je jak „tim ljudi“ spremnih za ozdravljenje Borca. Leka ima taman oporavak trajao dve,tri, četiri godine. Upućeni u trenutnu situaciju u klubu znaju da bi sve osim strpljenja, po cenu rezultata i ranga takmičenja, predstavljalo samo privremeno rešenje, a posledice nesagledive po budućnost perjanice fudbala u Zapadnoj Srbiji.

Sportski žurnal/Miroslav Ristić