NE ZOVITE ME VIŠE U REVOLUCIJE

I dobro bre, majku mu milu, za šta sam se bre ja borila tog petog oktobra dve iljadite godine? Ma za čije babe zdravlje, umal ne izginuh i dušu ostavih po Beogradu?

Za bolji život?! Hm!

Za normalne plate i penzije?! Hm!                                                     

Imate li platu, moliću? Imaju li penzije? Znači imate!

Imate li bolji život? Jašta no imate!

Ponovo ga i redovno repriziramo na teveuuuuuuuu! I šta sad oćete?!

STREFILO ME U NEDOBA

Ma evo, k’o da je juče bilo, a zamal’ ne padoh sa stolice kada, a tek čuh u neke sitne sata, da je petnes’ godina prošlo od revolucije. Da, da! Revolucije po teoriji izbijaju u narodu. Nazoveš revolucijom sranje koje naravno osmisle „oni koji nisu narod“ i posle sve svale na tu masu. Razjarenu, razularenu, nekontrolisanu. Po difoltu, krivu za sve! Masu na vešala. Odma!

Evo pristižu sećanja i ne znam da l’ da vrištim il’ da odma’ pretrčim i bacim se u ‘ladnu Moravu.

Bojkotujemo kao izbore koje su 100% dobili ovi „naši“, ali „njihovi“ se samoproglasili za pobednike. Bojkotuju naročito oni koji na iste nisu ni izašli, kao ni na bilo koje druge, niti će, ali su zato uvek najprviji da pljuju da ništa ne valja i da je sve otišlo u ku..c! I uvek će da kažu da neće da izađu, jer molim te, šta oni tu mogu da promene. Uh, majku vam vašu bezobraznu i sebičnu. Najcrnje što je većina od tih čije su majke bezobrazne, akademski obrazovano stanovništvo. Oni od kojih se očekuje da budu prvi, da progovore, da ispljunu, da poteraju.

Jok brate.

Svi zalađeni i još se čude i ismevaju, kako se penzosi skockaju svih tih nedelja i disciplinovano upute ka tim mestima na kojima će oni odlučiti o mojoj, tvojoj, nečijoj sudbini! Molim sve te zalađene da nikako, ma ni u ludilu, ne izlaze na ove predstojeće izbore. Šta će oni pa da izabiraju?! Neka prepuste svoje živote drugima i neka sede kući i prate ko vodi, a ko jok, i srčano neka pljuju i one na vlasti i one koji nisu. Šta uopšte oni imaju sa tim?

NEGO DA SE VRATIMO NA REVOLUCIJU

No, 5. oktobar 2000. Mi bre ovde u Čačku danima nešto protestovali, ništa nije radilo i niko nije radio. Šetali, mlatili u neke šerpe, zaustavljali saobraćaj, čekali znak da krenemo ka Beogradu. U osvajanje!

Čekali znak od V. Mr I.

On bre, bio glavni.

Još je glavni.

Sećam se da smo krenuli sa ulice. Baš onako kako smo se zatekli na tim barikadama, šta god to značilo. I, sećam se da sam se osvanjavajući u prestonici nakon „revolucije“ smrzla kao pi.ka. Svi smo se posmrzavali zarad revolucije. Zarad boljitka. Žao mi što se nisam smrzla. Načisto. Onako skroz. Odistinski.

Potrpasmo se u autobuse, koji se na volšeban način nađoše odjednom tu ispred nas! Kažu bili puni kamenica, cepanica i ostalog ubojitog oružja. Jebi ga, krenuli smo u osvajanje, kud bez oružja? Euforija i ludilo. Mislimo mi da menjamo nešto, da će sve otići u Honduras ako ne krenemo. Ma, jedino! Istorija će pisati o nama! Revolucionari! Budale! Bezmozgaši! Usput kao prevrćemo policijske automobile, avione, kamione i sve ono što nam blokira put, jer nema prepreka za takvu rulju koju predvodi V. mr I. Lično je izlazio i prevrtao ta čudesa.

Gledala ja. I navijala! Priznajem!

Jbg, mladost, ludost, verovanje, želja. I adrenalin, od pomisli da učestvujem u istorijskom boju. Ulazimo u prestonicu kao na bojno polje. Sirene. Zastave! Vika! Kao horda ludaka! Oni ljudi gledaju u silne autobuse, ne znaju o čem je reč. Idu iz prodavnica, sa posla, iz škole! Sve kul i normalno! Misle mi krenuli na neku tekmu, pa se dobro uradili pre nje.

Ne znam baš kako meni zapade da budem u autobusu koje je prvi stigao ispred zverske Skupštine. Za mal’ me ne ubiše saputnici dok su izlazili. Za mal’ me i ne ubiše kada neko krenu da puca. Ne znam šta se zbi. Ne znam ko puca, niti u koga puca! Udarile suze na oči. Ništa ne vidim. Neko me vuče! Ne znam ko je bio. Sećam se da sam se saplitala i plakala kao nikad u životu. Sećam se da sam u neko doba uspela da vidim da sedim ispred nekog polupanog izloga i pokradenog butika.

Ne znam, leb ti jeb.., da l’ sam ja razbijala i  krala. Vidim da nemam niti nove patike, niti šta u džepovima. Vidim i da se puši na sve strane.

Čujem zvuk helikoptera. Ladno 6. april četres prve. Otkud ja tamo. „Drž te Gedu… Gedo gluperdo“. Jok, brate Geda nije tad bio. Znači Sloba jurimo. Ne pucaju njihovi, neg naši na naše!

Krećem i ja da jurim Gedu gluperdu. Još mi dali neki šlem na kome pisalo: „Držte Gedu…“. Mislim, tolika masa, valjda ćemo ga negde navatati! Sudaram se sa rođacima koje nisam videla po dvajes godina. Došli sve da jure Gedu! Svi došli d’ izginu. O sunce ti žarko, kud cela familija d’ izgine, ko će da nastavlja lozu ako ikad uvatimo Gedu!

Pojavljuje se i Džo bagerista. On se valjda sa tim bagerom, pridružio masi u rušenju „simbola“ zverske vladavine. Te „simbole“ smo posle iz džepova plaćali da se obnove i naprave! I da ponovo postanu simboli novog Gede!

I tako… Opšta jurnjava za Gedom. U neko doba čusmo da ga je neko uvatio. Vele – sve priznao i da se okupimo da nam saopšte i predstave novog Gedu!

Navijamo za novog Gedu! Vrištimo. Padamo u opštu histeriju! Odlazi narod. Nama iz Čačka ne da V. mr I. Veli, i sada se sećam: „Izdržite do ujutru! Ako sada odemo sve će prorasti! Uđite u autobuse, spavajte. Evo ima i hrane i vode“. Ono stvarno, beogradske domaćice umesile kolače, uvile ćevape pa nam dele. Ko sada Sirijcima! Za nekima išle kamere. Kasnije sam ukapirala da su to bile „poznate estradne ličnosti“.

E tu noć sam se smrzla ko pi.ka. Ladno bre u zoru. Ladno i u autobusu. Svanulo. Ništa. Samo Čačani i još par ludaka iz unutrašnjosti sede u parku i čekaju znak. Dim još tinja. Narod negde gužva. Razbijeni prozori! Komunalci čiste ostatke vatačine Gede. Krenusmo u neko doba odakle smo i došli da pravimo revoluciju. U rodnom nam gradu, kao doček. Dočekuje nas rulja. Nas, narodne heroje! Narodne budale!

A ONDA PREKID FILMA

Surova realnost! Besparica. Laž. Zajebavanje. Krađe. Tajkuni. Korupcija. Nezaposlenost.

Bahatost. Otpuštanja. Pretnje. Ukidanje minulog rada. Nasilje. Prava za kučke i mačke. Narod ko je.e!

Agencije za prodaju magle. Malverzacije. Privatizacije. Štrajkovi. Redovi oko kontejnera. Redovi u kontejnerima. Geda na svakom kanalu malih tv prijemnika. Gedini sinovi i ćeri na sve strane.

Magla, magla, svuda oko nas.

To je „moja“ borba dala.

To je dala borba pre petnaest godina.

Neću više da se borim da sjaše Geda, a uzjaše Geda. Ne zovte me u borbe i revolucije. Neći ni na izbore d’ idem. Neću ništa. Ostavite me na miru!

Rada Karanac, objavljeno u KolUMnisti o5.10.2016.

http://kolumnista.com/ne-zovite-me-vise-u-revolucije/