Ni manjeg prostora, ni više lepote

Ni manjeg prostora, ni više zanimljivosti i lepote. Na sredokraći puta između Užica i Požege nekoliko pitomih sela u ravnici i pobrđu oko Đetinje, naslonjenih jedno na drugo, a u njima jedinstvena grnčarija, najlepša srpska avlija, pećina sa najvećim ulazom na Balkanu, najviše ribnjaka na jednoj rečici, najbolji trubači celog kraja… I svuda lepe kuće i dobri domaćini, već navikli da domaćinski ugoste i našeg i stranog turistu.

Reč je, naravno, o Zlakusi, selu grnčarije, i susednim selima Potpeću, Krvavcima, Potočanju. Prostoru vrednih ljudi i bogate tradicije, rodnih njiva, krupne stoke i sočnih plodova, rumene prasetine i ukusnog kupusa iz zemljanog lonca, proje mlevene na potočari, belog mrsa i zdrave pastrmke. Svega što vredne domaćice pred svoje goste, ljubitelje odmora na selu, nesebično iznose.

Gotovo da nema zanata u Srbiji koji je tako dugo opstao i nepromenjen novu mladost doživeo kao izrada grnčarije u Zlakusi. Ovde se na jedinstven način, od posebnih materijala (gline i kalcita) već tri veka ručno izrađuju zemljani lonci i druge posude, na ručnom grnčarskom kolu uz pečenje tih posuda na otvorenoj vatri, pa se to umeće prenosi sa oca na sina. Dan danas majstori grnčari prave svoje proizvode kao što su to radili njihovi davni preci. I sve više mladih u Zlakusi opredeljuje se za bavljenje ovim zanatom. Čak je i svet čuo za ovo selo – svakog leta se tu održava međunarodna kolonija keramike, u finom spoju ovdašnjeg tradicionalnog lončarstva sa modernim umetničkim keramičkim pravcima.

A ko ovde dođe na odmor ima priliku da svrati do kakve radionice i pogleda kako se prave posude od zemlje, koje uvek imaju prođu na tržištu, jer sladokusci znaju da jelo pripremljeno u zlakuskoj grnčariji ima poseban ukus.

U ovom selu je i najlepša srpska avlija. Tako kažu za atraktivni etno-park, muzej u stilu tipičnog starog srpskog domaćinstva nazvan Terzića avlija, koji pohode gosti sa raznih strana sveta. Na pradedovskom ognjištu starim građevinama je udahnut novi život i razvijen novi vid seoskog turizma. Sve je ovde sada u novom sjaju, sa mirisom prošlosti, i sve podseća na nekadašnju srpsku avliju, ali uz puni komfor kakav zahteva moderni gost. Muzej sa etno-postavkom, brvnare, letnjikovci, bunar, potočići kroz dvorište i mostovi preko njih, kamini u kućama, pekare za hleb i pečenje mesa, zemljano posuđe, mir lučevine, apartmani u davnašnjim kućama sa ‘’biber’’ crepom. I mnoštvo kulturnih dešavanja, etno sadržaja, izložbi domaće radinosti. A, naravno, i birana domaća hrana, u kakvoj su ovde uživale i diplomate, umetnici, razni stvaraoci, pa čak i gosti iz daleke Australije i sa Kube. Svi beskrajno zadovoljni doživljenim.

Gore, iznad Zlakuse, u obližnjem brdu izdaleka se vidi veliki otvor. To je ulaz u čuvenu Potpećku pećinu, najznačajniji speleološki objekat zapadne Srbije. Ona je, pišu stručnjaci, monumentalni spomenik prirode, sa najvišim ulazom na Balkanu, visokim oko 50 metara. Odavno uređena i otvorena za posetioce ima osvetljene staze duge preko 500 metara. Prebogata je pećinskim nakitom, zanimljiva za svakog ko pohodi ovaj kraj. Iz Potpećke pećine ističe kao biser čista reka Petnica. Preduzimljivi stanovnici sela Potpeća napravili su na njenom kratkom toku mnoštvo ribnjaka kvalitetne pastrmke. Pregradili reku i stvorili bazene u kojima se cele godine ribe praćakaju, pravu blagodet za čitav kraj. A kraj ribnjaka, zarad turizma, uredili stare vodenice i valjarice, lepo opremili domaćinstva da oni koji sve ovo hoće da dožive imaju gde da se smeste. A kad su tu, i da probaju prženu pastrmku, tek izvađenu iz reke, koju Potpećanke najbolje pripremaju.

U obližnjem Potočanju je i jedan neobičan davnašnji kameni most, na rečici Derventi. Kažu da je star mnogo vekova, zovu ga i rimski i turski most, kako kad. A selo Krvavci odvajkada je znano po sjajnim trubačima, narodnim samoukim majstorima limenog instrumenta, koji su svojim umećem decenijama davali pečat Dragačevskom saboru u Guči. Ovde i u Zlakusi pojedine porodice pročule su se po sviranju trube: Ostojići, Babići, Stanimirovići. Malo poljoprivrede za užičku pijacu, malo trube za veselja i sabore, a u novije vreme i domaćinstvo ljubiteljima seoskog turizma – i život teče kao reka Đetinja …

Izvor: TO Užica