O filmu „Oaza“ Ivana Ikića: ŠTA JE ČOVEK BEZ LJUBAVI?
Prvi radni dan u Čačku u ovoj sedmici su obeležili redovi, ali ne zbog prikazivanja drugog po redu igranog filma Ivana Ikića (prvi film „Varvari“) u čačanskom Domu kulture, već zbog vakcinacije, juče je bio poslednji dan kad su građani mogli da se vakcinišu i računaju na tri „crvene“.
Nažalost „Oazu“ Čačani su mogli videti samo juče, a posebnog podsticaja za to nije bilo. Osećaj nakon dva sata i tri minuta, koliko traje film je ravan hladnom tušu, ili tačnije kofi pomija izručenih na glavu (ili nečeg još goreg), a da vam odmah zatim u džep od košulje neko udene mirišljavi livadski cvet. Evo i zbog čega. Neprijatan miris i šok dolaze od naturalističkog filmskog izraza, koji u ovoj filmskoj priči ide zajedno sa melodramskim narativom (to je onaj mirišljavi cvet),nešto lepo, lirsko i toplo, kao protivteža surovoj stvarnosti.
Sve u svemu izuzetna autorska domišljatost, spoj oprečnih filmskih izraza, koji u paru ostavljaju utisak nečeg uzvišenog i veličanstvenog, tragičnog i večnog u suštini ljubav i jeste – patnja i sreća, istovremeno. Film počinje didaktičkim žurnalom, nastalim krajem ’60-ih o stvaranju Centra za mlade sa intelektualnim smetnjama, na samoj periferiji Beograda. Društvo tada u svom socijalističkom poletu, želelo je da ostavi utisak da brine i o onima koje su i porodice zaboravile, ili odbacile. Štićenici Centra u Sremčici, učeni su da mogu da zadovolje neke osnovne potrebe, da mogu sami da se bez tuđe pomoći obuku, hrane, snađu u samoposluzi. Pedeset godina kasnije nema negdašnjeg poleta, čitav sistem se održava na mišiće. Samo priroda u blizini deluje slobodno, nesputano. Dolazimo i do junaka priče, Marije, Roberta i Dragane(glumci su i sami štićenici Centra). Svako od njih ima svoj ugao gledanja na svet oko sebe i brzo postaju deo ljubavnog trougla. Njih su učili da vode računa o higijeni, pomažu u kuhinji i vešeraju, ali ih niko nije učio da kontrolišu svoje emocije i stvari srca. Dokumentaristički ogoljen izraz, poput čuvene Dogme’95,ali bolje, sa više emocija, suptilnosti, tiho, toliko tiho da se oseti kako nemirno srce kuca. Svoj posao je fantastično pored reditelja i glumaca odradio i direktor fotografije, Miloš Jaćimović, koji nas vodi od svedene likovnosti domskih paviljona do tople, eksresivne nabujalosti livada i šumaraka u okolini, gde se na trenutak čini da tu caruje sloboda, daleko od svakodnevne nepravde i nesnađenosti, tamo gde se zaboravilo na srce. Narodnjak iz pozadine objašnjava dovoljno toga – „Nema ljubavi u mojoj kratkoj biografiji, previše je to za moje nežne godine“. Medicinsko osoblje u Centru, odlični Goran Bogdan i Maruša Mejer su neka vrsta kontrapunkta mladim junacima, ali i sami ponekad zbunjeni i neodlučni, šta učiniti, a da se ne zanemari dužnost i razume srce, prateći ritam svojih štićenika i njihov jezik tišine, pokušavajući da razumeju gde smo to svi pogrešili.
„Oaza“ je film neverovatne snage, sirov i surov, ali poetičan i tragičan. Imaju li pravo na ljubav oni koje je život obeležio? U svetu gde je iskrenih emocija sve manje, raduju filmovi sa dušom o malim i velikim stvarima.
Autor: Dušan Darijević