Običaji za Badnje veče u onlajn izdanju
Sirogojno. – Traju i trajaće naši vekovni običaji, ali dok vlada pandemija štošta uobičajeno se prilagođava i uklapa u nove okolnosti. Muzej “Staro selo“ u Sirogojnu, čuvar srpske tradicije i davnašnjih rituala, godinama pred posetiocima obeležava Badnje veče u sklopu božićnih praznika, no epidemiološke prilike i propisi sada tome ne idu u prilog.
– Pandemija kovida onemogućila nas je da ove godine obavimo takvo prikazivanje običaja na Badnji dan. Muzej radi redovno radno vreme, u dvorani je postavljena izložba “Priče sa ognjišta“, a sve ostale sadržaje predstavljamo na sajtu i društvenim mrežama. Podsetićemo na taj način i na obeležavanje Badnjeg dana kod nas prethodnih godina – izjavila nam je Jelena Toskić, muzejski savetnik u “Starom selu“, dodajući da do 14. januara svake sedmice na fejsbuk stranici i jutjubu prikazuju po jedan etnološki film nastao u produkciji muzeja.
Pisali smo kako se ova vekovna tradicija ovde decenijama obeležavala. U muzejskoj drvenoj kući podložen je badnjak na ognjištu usred glavne prostorije. Vatra pucketa, sveća dogoreva, a trpeza je u obilju posne hrane. Mališani pijuču, oko podloženog badnjaka tri kruga obilaze. Tiskalo se staro i mlado u toj nevelikoj prostoriji, ali s pažnjom: da prisustvuju vekovnom obredu, a ne naruše svečarsku priliku.
Zaposleni u muzeju su ta dešavanja organizovali, a kraj ognjišta u drvenoj kući okupljali se gosti Sirogojna i žitelji ovog sela. Svake godine je određivan domaćin koji je unosio badnjak u kuću, dok ga domaćica posipa žitom, da godina bude rodna. Slamu su sipali po podu, badnjak ložili, deca pijukala i deljene su im bombone, orasi, suve šljive. Okupljene poslužuju posnim jelima i vrućom rakijom, kao što se od davnina na Badnje veče radilo u pravoslavnim porodicama. Zatim je nastupao Božić, a tada je u “Starom selu“ vrlo svečano, ali sa manje obreda.
Slični su božićni običaji u drugim selima ovog kraja, s tim što pojedina neguju sitne osobenosti. U Ribaševini su, na primer, kašike i viljuške na Badnje veče vezivali crvenim koncem, da ptice ne jedu letinu, a u Rogama trećeg dana Božića bacaju mrve od Badnje večeri da one “svim pticama budu hrana za godinu dana’‘. Kad u požeškom selu Lopašu seku badnjak u šumi uvek nastoje da on padne na drugo drvo, “da se sreća ne bi zaustavila’‘. U Tometinom Polju za badnjak koriste vrstu hrasta “granicu“, dok u kosjerićkom Subjelu seku onoliko badnjaka koliko je muškaraca u kući.
O običajima za Božić u ovom delu Srbije nekad je najviše pisao etnolog dr Rade Poznanović: od sečenja badnjaka i badnje večere do božićne sofre, cicvare, posebne radosti ukućana kada sprovode ovu ceremoniju. Beležio je da na dan Hristovog rođenja ukućani ustaju rano, a kad izađe sunce sedaju za božićnu sofru kojom prekidaju post dug šest nedelja. Prvi posetilac je položajnik, ritualni gost koji posipa žito preko kućnog praga i džara badnjak na ognjištu da poleti što više varnica, za bogatstvo i blagostanje. Tokom božićnog ručka lomi se pogača česnica u koju su stavljeni metalni novčić, drvce kao komadić jarma, zrna pasulja, kukuruza, pa kome šta pripadne, uz verovanja kakvu će to blagodet tokom godine doneti. Na prazničnu trpezu iznose i božićnu pečenicu, pršutu, kolače…
(Objavila “Politika“ autor Branko Pejović)