Od mlina do centrale stare 120 godina

Užice. – Danas na Ilindan navršava se 120 godina od početka rada hidrocentrale “Pod gradom“ na reci Đetinji u Užicu. Prvenca naše elektrifikacije, najstarije elektrane po Teslinim principima polifaznih struja u ovom delu Evrope. Retkog privrednog objekta koji je odoleo tolikim lomovima na ovim prostorima, sposobnog i sada da originalnim “Simensovim“ mašinama struju proizvodi.

Rad te dve turbine iz 1900. godine u ovoj “staroj dami“ (koja je odavno muzej postala) predviđen je prilikom dolaska turističkih grupa, ekskurzija, stranih delegacija. A EPS je, zadržavajući ovaj muzejski sadržaj, poslednjih godina dogradio još jednu prostoriju (uklopivši je u izgled prastare zgrade): mašinski deo sa novim agregatom, čime se centrala vraća u operativno stanje i ponovo proizvodi kilovate. Njena godišnja proizvodnja biće oko 1,7 miliona kilovat-časova električne energije, navode iz EPS-a, najavljujući da će najesen proraditi taj novosagrađeni deo.

Jubilej ovako stare elektrane je za ponos, ali u vremenu bez okupljanja prolazi manje zapaženo. Ovovremenim generacijama za nevericu je kako se dogodilo da u zabačenoj užičkoj varoši s kraja 19. stoleća oživi smela ideja o takvom tehnološkom iskoraku (samo pet godina posle početka rada centrale na Nijagari). Počast se odaje užičkim preduzetnicima tog doba, akcionarima Tkačke radionice što su tada prihvatili novotariju i u nju uložili svoje pare, da dobiju pouzdan izvor jeftine energije. Ali kako je sve počelo, od koga zamisao potekla?

Ima u istorijskim izvorima različitih zapisa. Dok jedni, ne ulazeći u detalje, navode da su akcionari oko toga prihvatili naučne savete profesora beogradske Velike škole Đorđa Stanojevića, koji im je zaista pomogao dobro upoznat s Teslinim otkrićima, drugi pominju zapis prema kome se ovdašnje Zanatlijsko udruženje pre donošenja odluke o centrali najpre obratilo Stevanu Čađeviću, “prvom Užičaninu sa zvanjem inženjera, tada inženjeru na službi u Ministarstvu građevina“.

Možda bi za bolje razumevanje ovih dešavanja moglo da posluži jedno pismo iz tog doba. Čuva se u arhivskim fondovima užičkog Istorijskog arhiva, objavljeno je u časopisu “Istorijska baština“ broj 19 (taj tekst priredio je direktor arhiva Željko Marković). Piše ga, upravo o nastanku hidrocentrale, užički pekar tog vremena Miladin Radović. Ugledan zanatlija koji je predvodio esnaf, vičan i peru (pisac “Samoukog rukopisa“). Lično se Radović s kraja 19. veka obratio za savet inženjeru Stevanu Čađeviću, svom prijatelju.

“Ja sam član Zanatlijskog udruženja Užica i bio sam osam godina u upravnom odboru, pa slučajem pišem g. Stevanu Čađeviću u Beograd i pitam ga da mi odgovori na koji bi način moglo udruženje podići jedan veštački mlin. Je li nam bolje na vodi ili parni kazan. Kažem u pismu da udruženje ima 8.000 dinara novca i da bi moglo nabaviti još toliko, pa mu pobrojim koliko užički pekari troše godinama brašna, molim ga kao naučena prijatelja da mi odgovori“, sećao se potom u jednoj prepisci pekar Miladin.

Posle tri nedelje stiže odgovor od inženjera Čađevića. “Milo mi je što se ta misao pokrenula prvo u mom rođenom mestu“, počinje Stevan, pa ređa razne sisteme mlinova, ali ih sve odbacuje, a o kazanu “ne da ni pomenuti, jer se često kvare“.

“Bilo bi Bogu plakati da krasna voda Đetinje džabe kroz Užice prolazi, kad se njeni padovi mogu upregnuti da posluži čovečanstvu. Ja vam predlažem da usvojite turbinu, ona daje 85 odsto korisnog efekta. Pomoću turbine okretaće se jedan francuski kamen i samleti za 24 sata 5.000 kila žita, a za godinu dana svo žito koje rodi u okrugu užičkom za jedno leto. Turbina vam može još mnogo koječega da radi, kao sečenje kamena, drva, pa i da proizvodi elektriku“, predlagao je inženjer u svom odgovoru pekaru.

Ovo Čađevićevo pismo Radović je dao mnogim zanatlijama u Užicu da pročitaju, išlo je od ruke do ruke. Jedva ga je, sećao se kasnije, pronašao i sačuvao.

Tako je došlo i do ruku Mališe Atanackovića, osnivača Tkačke radionice i pokretača razvoja varoši u to doba. Ubrzo zatim ovde se osniva društvo za podizanje prve hidrocentrale po Teslinim principima u nas. Kralj Aleksandar Obrenović maja 1899. postavlja joj kamen temeljac. Da bi nakon obavljenih građevinskih radova, uz silne muke u transportu teških uvoznih mašina preko planinskih bespuća (vozom su iz Berlina stigle u Kragujevac, a odatle u Užice zapregom), već na Ilindan 1900. električne sijalice obasjale varoš.

“Danas turbina pokreće 120 razboja, osvetljava varoš, rade dva gatera na struganju japije, štirka suši, mota razboj pređu, čuda čini…“, pisao je o tome u prepisci 1908. pekar Miladin Radović.

(Objavila “Politika“ autor Branko Pejović)