OTAC KOJI JE VRATIO ORDEN ZA SVOG SINA POGINULOG NA KOSOVU

Taj orden, pukovniče, dajte gospodinu Miloševiću, neka ga uruči svojoj porodici. Njegova porodica je kompletna na ručku, doručku i večeri, dok ja i moji ručamo, doručkujemo i večeramo na sinovljevom grobu.

Aleksandar Vuković u junu 1998. godine otišao je u Niš na redovno odsluženje vojnog roka. Slutila se nesreća, da će rat, ali on je hteo da to završi – bio je odličan fudbaler, čekalo ga je mesto u nemačkom Solingenu… Nekoliko dana pre nego što je NATO počeo bombardovanje Aleksandar se zatekao kod kuće. Otac mu je rekao: „Zlo se sprema, ne vraćaj se u kasarnu“, ali on to nije hteo. U Niš, pa u Niš! Mora, reći će mu drugovi da je izdajica… A u Nišu – bombe od prvog dana, od 24. marta! Dan za danom.

Početkom aprila, od jednog naleta sakrio se u vodovodnom šahtu… Sutradan, kad se izvukao, bio je skoro gluv, nervno rastrojen… Takvog su ga poslali na Kosovo, a posle tri dana, 13. aprila, poginuo je u Podujevu. Zvanična verzija – od „terorističkog metka“, ali ko zna šta je i kako bilo. Kad je Dušan Vuković otišao u Niš – još je trajao rat – da se raspita o sinovljevoj odeći, uveli su ga u neki hangar zatrpan krvavim uniformama. „Toliko stiže svakog dana da nemamo gde da čuvamo, pa spaljujemo“, rekao mu je podoficir zadužen za to užasno skladište.

A kad je rat završen, Slobodan Milošević, u lepo skrojenom plavom odelu, stojeći ispred zastave i ugašenog kamina, s prstima na šavovima nogavica, kao u vojsci, obratio se javnosti. Neko je verovao da će izjava poraženog političara zanimati svet, pa je ono što je govorio titlovano na engleski jezik. „Dragi građani, srećan nam mir…“, rekao je. Milošević se retko obraćao građanima i narod je, voleo ga ili ne voleo, hteo da čuje šta ima da kaže.

„Naša vojska i naš narod su svojom herojskom odbranom zemlje od neuporedivo jačih snaga agresora uspeli da sačuvaju teritorijalnu celovitost, teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje, da problem koji treba rešiti u južnoj srpskoj pokrajini bude pod okriljem UN i takođe da sačuva i samu sebe, kao i vojsku i njene borbene potencijale“, rekao je tada. Srbija je čudna zemlja: ima još ljudi koji su ovo tada čuli i do danas u to veruju!

U decembru te „pobedničke“ 1999. godine Dušanu Vukoviću uručen je vojni poziv. Onaj štampani, mobilizacijski, u plavoj koverti – da ponese preobuku, pribor za ličnu higijenu i šta već ide uz to, uz napomenu da se neodazivanje kažnjava po članovima zakona…

Na poleđini, običnom olovkom bilo je napisano da dođe u Vojni odsek Kraljevo da primi odlikovanje za poginulog sina. Komanda je zvala jednog po jednog roditelja poginulih, u razmaku od pola sata – sat, da ne dođu svi odjednom, jer bi se videlo koliko ih ima.

Spremio se, obukao novu crnu košulju (još su se videli pregibi od stajanja u kutiji) i otišao. U kancelariji su već bile kamere lokalne televizije, za stolom pukovnik. Stojeći pred kamerama vojnički pravo, gledajući malo u objektiv, a malo u Dušana, kazao je da je dobio obavezu da ispred jedinice u kojoj je Aleksandar služio vojni rok i tragično izgubio život uruči posmrtno priznanje, Orden za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti, koji mu je dodelio Vrhovni komandant Vojske Jugoslavije i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević.

Sa svoje strane ovaj oficir izrazio je duboko žaljenje zbog nenadoknadivog gubitka Dušanovog sina, koji je svojom hrabrošću i dostojanstvom pokazao kako se zemlja brani i tom prilikom tragično nastradao.

Kamerman se okrenuo ka Dušanu, nije mu bio prvi put da snima ovu scenu. Dušan je zahvalio Odseku i predsedniku Miloševiću na dodeljenom ordenu, a onda je rekao i da bi nešto da doda: „Ovaj orden koji je dodeljen mom sinu zato što je dao život za otadžbinu, nije ga dao za otadžbinu nego ga je dao za Marka Miloševića i njegovu familiju.“ Kamerman je po inerciji nastavio da snima, a pukovnik je posle kraće nedoumice koja mu je otupela oštre crta lica odlučio da sedne. Dušan Vuković je nastavio: „Ja ovo odlikovanje od Miloševića neću primiti, jer je on moje dete odveo u rat, ne samo moje nego i svih porodica u Kraljevu, gde ima 75 poginulih.“

Još je rekao: „Taj orden, pukovniče, dajte gospodinu Miloševiću, neka ga uruči svojoj porodici. Njegova porodica je kompletna na ručku, doručku i večeri, dok ja i moji ručamo, doručkujemo i večeramo na sinovljevom grobu. Dajte ga, pukovniče, gospodinu Miloševiću da ga on da svome sinu, svojoj ćerki, svojoj Miri, neka se oni diče da su odbranili državu, moj sin nije, moj sin je poginuo! Za koga je poginuo i zašto, ne znam! Bio je dete od dvadeset godina, koje nije želelo rat… Ja sam jedan orden, crni, dobio, eno ga na groblju, a taj žuti vratite onome ko ga je poslao!“

Pukovnik se za svaki slučaj ogradio, promrmljao je: „Nemojte u mom prisustvu“, a Dušan je, drhteći od besa i bola, izašao.

Uputio se posle i u Beograd, u Generalštab. Načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, u ratu komandant „pobedonosne“ Treće armije, bežao je od njega, nije smeo da ga pogleda. Dušan Vuković peo se za njim stepeništem i dozivao ga: „Stani, generale, da te pitam za sina“, ali general je bio brži – zamakao je za neka tapacirana vrata. Dušan je tada ušao u kancelariju u kojoj su četvorica generala gledala televizijski program. Niko se na njega nije osvrnuo dok nije gajtan televizora izvukao iz zida. „Je l’ se tako dočekuje otac vašeg poginulog vojnika?!“

A kad je Vojsku Jugoslavije tužio zbog pogibije sina – ne zbog para, on dete ne prodaje, nego da dokaže da mu je sin žrtvovan i da odgovaraju oni koji su ga žrtvovali, generali su tvrdili da „Vojska nije obavezna da nadoknadi štetu, jer je nastupila usled više sile i prouzrokovana za vreme ratnog stanja“.

Dušan Vuković je na suđenju pitao vojnog pravobranioca: „A ko je doveo tu višu silu?“

Njemu i supruzi Snežani sud je u leto 2000. godine, dakle u Miloševićevo vreme, odredio po 400.000 dinara odštete, a ćerki, Aleksandrovoj sestri, 200.000. Ukupno milion. A dve godine kasnije – u demokratskoj Srbiji – niško vojno pravobranilaštvo zatražilo je od Dušana Vukovića i njegove supruge da vrate po 200.000 dinara jer je utvrđeno da im je „na osnovu nematerijalne štete zbog pogibije sina Aleksandra isplaćen veći iznos nego što je trebalo“. S obračunatim kamatama, traženo im je da u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, vrate milion dinara!

Tako se država odužila.

Izvor: Newsweek