Otkud mečke u Dragačevu

Guča – Guča, varošica pod Jelicom do koje ni čestitog puta nije bilo, pa se od Čačka do nje „putovalo” koliko i do Beograda, centar je Dragačeva, lepog ali dozlaboga zapostavljenog kutka Srbije. Pakosnici su izmislili kako je to posledica „pogrešnog izbora strane” tokom poslednjeg svetskog pokolja, što i ne mora biti daleko od istine.

Jer, kad je grunula ona sila, čestiti Dragačevci verni tradiciji odmah su krenuli da brane zemlju, ne sačekavši 7. jul. A šta je bilo posle – zna se: od svih starozavetnih priča ona o Kainu i Avelju kod nas je zasejana na najplodnijem tlu.

Tek docnije smišljen je Dragačevski sabor trubača, pa je sve krenulo drukčijim tokom. Iako se Guča prvi put spominje u nekoj turskoj vakufnami iz 1476. godine kao centar Dragačeva, raščula se i izvan atara tek sada, kad se u njoj okuplja po nekoliko stotina hiljada duša iz Srbije i rasejanja i stranaca iz država nastalih na ostacima negdašnje Jugoslavije, iz Evrope i prekomorskih zemalja, piše Politika.

– Neće biti da se za nas zna jedino po Saboru – uskopistio se Slavko Carević, zvani Car. – Naš kraj se pre svega raščuo po lovištu i lovačkom udruženju koje postoji od 1902. godine.

Prema nekim podacima, koje nismo uspeli da dokumentujemo, počelo je s radom još 1884. godine, pa ispada da je jedno od najstarijih u Srbiji, ali kako nema pisanih dokaza, teška srca računamo da je osamnaest godina mlađe.

Imamo i manastire Vaznesenje, Vavedenje, Sretenje, Preobraženje, Stjenik, i onaj posvećen Svetoj Trojici. Jeste da oni pripadaju nizu ostalih u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, našoj Svetoj gori, ali su i u Dragačevu! Na sve to, ovdašnji žitelji su kao duša. Ponosni smo na njih, na tradiciju i na naše pretke, a za ovolicni kraj, kud ćeš više?

Slavko je potpredsednik i veterinarski tehničar Lovačkog udruženja. Tim redom. A, potpredsednik je među ovdašnjim lovcima najviše zvanje.

– Otkako nas je pre dve godine napustio Milenko Rudinac, nemamo predsednika – objasnio je. – Njega bi malo ko mogao i umeo da odmeni, pa će to mesto ostati upražnjeno ko zna dokle. Mogli smo komotno odmah da ga proizvedemo u doživotnog predsednika, njemu bi to, za razliku od drugih, istinski pristajalo. Naš Lovački dom u selu Gornji Dubac nazvali smo po njemu, a kraj njega ćemo mu postaviti i spomenik. Pošteno ga je zaslužio.

Lovačko udruženje sastoji se od šest društava, i to Viča, Goračići, Guča, Kaona, Kotraža i Lučani. Ovi iz Guče „postrojavaju se” ranom zorom u Ivanovoj kafani „Šest fenjera”, u samom centru varošice, koja bi zbog toga mogla da se nazove i „Lovački sastanak”.

Rečeni Ivan je posebna priča: on je valjda jedini kafedžija pod kapom nebeskom koji se rukuje sa svojim gostima, dok se sa svakim drugim i izljubi. Pomislio bi neko da su bliska familija. Ono, kao da jesu. Jer lovci su, i inače, čudan soj.

Čudima, zapravo, nikad kraja. Na primer, ni pokojni Milenko, ni Car, nikad u ovom lovištu nisu odstrelili srndaća ili srnu… iako raspolažu s više od hiljadu petsto grla.Zbog toga su s njima zbijali šalu da „šetaju puške”. Kakvi su, onda, to lovci?

– Krajem devedesetih godina, kad je Milenko došao na čelo Udruženja, zatekao je lovište tako reći prazno – priča Car. – Lupio je pesnicom o sto i rekao: „Dosta smo krivolovili, od sada ćemo domaćinski. I odmah je sebi namenio misiju da ga napuni. Ništa teže. „Nova mladost” lovišta počela je posle 2000. godine, a koliko je Milenko bio posvećen tom zadatku, može da ukaže to što je odmah kraj kuće tetka Rose, svoje majke, ogradio sedamnaest hektara za prihvat novih životinja, za takozvanu visoku divljač, a uz njega i jedan manji prostor za lanad i druge mališane. Mogla je tetka Rosa da nas najuri kad god je htela, međutim i ona se posvetila tom sizifovskom poslu, iako je dobrano zašla u godine. Svaka joj čast. Pa ona je najjači upravnik lovišta! Kad su jednom u to naše „prihvatilište” upali izgladneli psi i napali divljač ne birajući, tetka Rosa je uletela među njih i razjurila ih, a za to je potrebna muška hrabrost. Inače, to smo radili sve do Milenkovog preranog odlaska, pa zato i nismo pucali. Jer, ne ide da istovremeno puniš lovište i da ga prazniš.

Reče još da se taj njihov posao stručno naziva reintrodukcija, ali kad bi to spomenuli nekom u Guči ko zna šta bi pomislio. Možda bi pala krv?

– A da smo ga radili kako valja može da posvedoči to što imamo čak i desetak medveda – isprsio se Car kao da ih je lično dovukao u Dragačevo. – Odakle su došli, ne znam, verovatno s Tare jer oni su velike skitnice, ali odomaćili su se kod nas. Moguće zbog hranilišta, zapravo zbog dostupnosti hrane? Vazdan ih se vrzma oko hranilišta bar dvoje-troje. Da spomenem samo da je tetka Rosa zamerala sinu jedino to što je ovde zapatio mečke, to joj se iz nekog volšebnog razloga nije dopadalo. Možda jer je imala svog ljubimca srndaća Petronija, kojeg je sama othranila, a on joj je uzvratio dolazeći joj svaki dan do kuće da je „pozdravi”. Hteli smo onomad da joj uručimo zlatni orden Lovačkog saveza Srbije, ali se Milenko usprotivio, pa nismo.

Lovište se prostire na nešto manje od četrdeset hiljada hektara i, uz jedan pravi, asfaltirani, premreženo je sa sijaset šumskih puteva koje su prokrčili ljudi iz šumskog gazdinstva ili utabali lovci. Šuma je mahom bukova, pa se uz put često naiđe na ćumurdžije. Sve ih je manje, ali ima ih. Tu su i lovačke čeke: od ozidanih, u kojima se može i noćiti, do sklepanih, do kojih se mogu uzverati jedino najveštiji. E, svaka im čast.

Predveče se u Dragačevu doznaje još jedna važna istina. Do te mere su srdačni i gostoljubivi da je ovamo lakše doći, nego otići, a svako hvatanje za buđelar čestiti domaćini doživljavaju kao najtežu uvredu… bar dok nije Sabor, ali na njemu drugi kolo vode.

Miloš Lazić, Politika