PES

Eksluzivno za PressLider „Milanove virtuelne pustolovine“, novi serijal neobičnih i zanimljivih priča Milana Lišančića iz Čačka

Ova priča nema veze sa Kinom već sa Japanom. Ne, nisam bio u Japanu (zamalo…korona) ali bi mnogo voleo da posetim Zemlju izlazećeg sunca. Zašto? Razlozi su brojni: samuraji, Fuždi, Kjoto, Tokijo, suši, tehnologija i gedžeti ali ponajviše zbog najvažnije sporedne stvari na svetu. Opet, ne mislim na pravi fudbal već na onaj virtuelni – Pro evolution soccer ili jednostavno PES. Ova igra decenijama ispunjava srca mladih i starih, izvor je neizmerne ljubavi, sreće i radosti ali i razočarenja i tuge. PES je i uništitelj brakova i ljubavnih veza, izvor svađa, tuča, vike, dreke, smrt za plastiku (lomljenje džojstika), podstiče opoganjenje jezika, jedan je od najvećih neprijatelja žena u novijoj istoriji, jednostavno kult, revolucija, dimenzija X, način života – PES.

Ljudsko biće po mom skromnom mišljenju ima bezbroj života i svetova, odnosno onoliko koliko može da ih napravi. Izmestiti se u nekakav paralelni svet gde sve funkcioniše po pravilima koje čovek postavi ima neizmernu važnost. Da li je to sport, slikanje, pisanje, čitanje, kladionica, kafana, muzika, uređivanje bašte, dakle bilo šta što može da odvede nekoga van granica obično stresne i sumorne svakodnevnice. Tako su četiri prosvetna radnika iz Čačka – Milanče, Šomi, Đota i Srki napravili svoj svet, svet PES-a. Da bi što približnije objasnio ovu pojavu, priču ću razložiti na tri etape u kreaciji „pesosfere“.

ETAPA 1 – organizacija. Dogovor oko bilo čega između četiri odrasle individue može biti lak ali može biti i noćna mora. Tako je bilo i u slučaju pomenuta četiri prosvetara. Nekada je organizovanje PES-a išlo lako kao što pivo ide uz čips, ali nekada je dogovor bio teži nego što je to bio slučaj sa veselnicima u Dejtonu. Bilo je svakakvih izgovora o kojima knjiga može da se napiše. Šomi se nekada vadio na provođenje više vremena sa porodicom (retko doduše ali svejedno opravdano), Srki se ponekad vadio na posao i na „Momci hoću malo da budem kući“, Milanče na „mrzi me, ne igra mi se, nisu mi sve ovce na broju“ i ostale glupe izgovore ali je Đota ipak bio uvek najkreativniji. Bilo je tu poseta rodbine, bolesti, smrtnih slučajeva, familije sa svih meridijana zajedno sa rođakom iz Rusije koji je donosio dokumenta kamionom u 5 ujutru. Bespoštedna borba za organizaciju PES-a nekada je trajala satima, danima i nedeljama. Goreo je Viber i tokom časova, odvođenja dece u vrtić, treninga, vožnje kolima i ostalih sithih i krupnih obaveza. Ali uvek smo našli način, vreme i mesto jer je važnost sveta PES-a bila jača od bilo kakvih izgovora. Dogovor je pao. Misli su usresređene.

ETAPA 2 – postavka. Nije PES samo – sedneš i igraš. A ne. Postoji predigra kao i kod… zna se. Milanče donosi laptop na kome je igra dok ostali imaju svako svoje oružje – džojstik. Soba je posebno rekonstruisana za tu priliku. Stolice, fotelja, kablovi, stočić za raznorazne đakonije kao i postolje za laptop sa knjigom koja je služila da se mašina ne bi grejala i koja je uvek bila religijske sadržine pa je tako atmosfera bila obogaćena i mističnim momentima. A tu su i nevidljivi prijatelji. Srki je uvek pored stočića ima svoj „Ivi“ sokić, njegov dugogodišnji verni prijatelj. Đota je stalno vukao njegovu ljubljenu prehladu pa je bio konstantno na nekim lekovima i „tukao“ rakiju (voleo bi da upoznam tog doktora/ku). Milanče i Šomi bili su u društvu Pipilija ili Piksija koji je inače iz Zaječara a ponekad je svraćao i njegov rođak iz Češke. Tu je bila i klopa. Standardni su bili žu-žu i grickalice ali je ponekad Šomi Magija izvodio kulinarske kerefeke pa je stočić bio bogat i šaren kao na dvoru Luja XIV. Par minuta pred početak duela sve pršti od psiholoških priprema, podiže se atmosfera, počinju provokacije, smišljaju se taktike i svi smo mislima na istoj talasnoj dužini, što bi Šomi rekao, „Samo da rezultat bude povoljan“.

ETAPA 3 – PES. Srki/Milanče VS. Šomi/Đota. Duel kolega, prijatelja, braće ali u svetu PES-a ljutih protivnika. Nema ljubavi, čestitanja, tapšanja po ramenu. Srki je uvek smetao Đoti i šutirao ga u cevanicu jer se ritao kada je šansa za gol a Đota je vraćao masnom provokatvnom rimom kad njegova ekipa postigne gol. Milanče je voleo da dribla pa se često čulo od Srkija „Dodaj čoveče dodaj, imao si me tamo“. Đota je tokom igre imao problema sa navigacijom pa se od Šomija često čulo „Ne tamo Đota, dole, pravo, gore“. Nikada nije pao lep gol. Bar ako pitate aktere. Šomi je uvek govorio da protivnici daju glupe golove iz grešaka a slično je govorio i Milanče. Srki je često krivio igricu i Konami a Đota se vadio na bagove, pečeve i sličnu terminologiju. Najveći krivac je uvek bio džojstik pa je tako Đota jednom prilikom nakon teškog poraza udarao po kontroleru a šrafovi su leteli kao metci po sobi. Reakcije na pobede i poraze su bile epske. Šomi je često govorio „Puni“ a Đota se grohotom smejao i ispaljivao bezobrazne rime na račun poražene ekipe. Sa druge strane Milanče je stiskao zube i pesnicu nakon pobede uz neizostavno „Toooo bre“ a Srki je bodrio sebe i overavao Milančetu toliko jako da je pomenuti imao hroničnu upalu ramena. Porazi su bili bolni. Šomi bi se ućutao i rastužio uz „Neću više da igram“, Đota bi lajao na igricu, život, na obaveze koje ga čekaju a ponajviše na džojstik koji bi onda doživljavao „genocid“. Srki bi se nakon poraza takođe ućutao, počeo da mljacka i da zeva uz „Momci mrtav sam umoran“. Reakcije nakon završetka večeri su bile brutalne uz tonu poruka, stikera provokativne sadržine što je samo nagoveštavalo „Vidimo se sledeći put“.

Svet PES-a trajao je nekoliko sati nedeljno. Nakon završetka PES seanse 4 amigosa bi se vratili svakodnevnoj rutini. Jesam li pomenuo ko je pobedio? Ma ne, to je nevažno i zapamtite – u svetu PES-a fudbal jeste život a ostalo ne postoji.

Autor: Milan Lišančić

PressLider