Petorica i petice u srećnom domu Stjepića

Užice – U domu sedmočlane porodice Stjepić, koja živi u 56 kvadrata stana jedine višespratnice u užičkom naselju Turica, srećemo osmehe, pažnju, veru, petice….

Majka Sanja, stomatolog, i otac Nenad, inženjer na železnici, posvećeni su odrastanju i vaspitanju svojih petorice dečaka, svaki je sa imenom vladara ili svetitelja: najstarijem Stefanu je 14 godina, Dimitriju 10, Lazaru osam, Vladislavu šest, a bebi Milutinu sedam meseci.

Neveliki je stan koji su im ustupili Nenadovi roditelji, terasa im u kuhinju pretvorena, sve uredno i čisto, ali puno stvari, uređaja, odeće. Kad treba da uči najstariji Stefan, koji u celom školovanju zna samo za petice, ide na republička takmičenja i jedan je od najboljih đaka OŠ “Stari grad“, onda on mir potraži u maloj sobi, u pet-šest kvadrata. Stigne uz to da pomogne braći u učenju, pa je tako Dimitrije odličan u školi, Lazar takođe ima sve petice, Vladislav se za njih u predškolskom priprema, dok mezimac Milutin uživa u pažnji braće i roditelja.

-Nenad i ja smo se upoznali na studijama u Beogradu, pa još tada odlučili da imamo veliku porodicu. Hteli smo punu kuću dece iz pravoslavnih razloga i svetosavlja, s verom u Boga. Željeno nam se ostvarilo, mada sam ja imala rizične sve porođaje, svih pet su bili carskim rezom. To je i za užičke lekare bilo nesvakidašnje iskustvo, ginekologu dr Bošku Ristanoviću bila sam prva porodilja koja se četvrti, a potom i peti put porodila na carski rez – priča nam Sanja(42), koja je kao dečji stomatolog zaposlena u užičkom Domu zdravlja.

Petoro dece u Stjepića, bez ijednog dečjeg dodatka.Primali su pomoć porodici po rođenju četvorice, sad kod petog nema ni to. Nikakva jednokratna davanja, nikad im niko od predstavnika države ili grada nije svratio da pita treba li im šta. Jesu plate Sanje i Nenada koju hiljadu iznad republičkog proseka, ali šta je to prema moru troškova školaraca, predškolca i bebe, skupih komunalija, hrane, ogreva, izdataka za dečje treninge, rekreativne nastave, udžbenike, pelene…

-Ne živimo lako ni lagodno, troškovi su veliki. Ali nismo ni gladni, bosi, žedni. Nastojimo da deci kupujemo kvalitetnu odeću i obuću, jer jedan od drugog nasleđuju. Uzeli smo kredit da kupimo vozilo sa sedam sedišta, manje ne može. Na more idemo svake druge godine, i to na kredit. Dečaci su nam, hvala Bogu, razumni i skromni, svesni situacije, znaju kako i od čega živimo. Nekako uspevamo da obezbedimo što nam treba, da platimo sve obaveze. Samo struju, na primer, mesečno plaćamo i do 10.000 dinara, jer nam stalno rade mašine za pranje i sušenje veša, za sudove, zimi se grejemo na drva a dogrevamo s peći na struju – objašnjava otac Nenad(44), zaposlen na železnici kao šef vuče u “Srbijakargo“ u Užicu.

Stefan i Dimitrije treniraju košarku u klubu “Plej of“ i to košta. Lazar i Vladislav su išli na plivanje, ali porodici je to bio poveći izdatak, pa su prešli na folklor. Nenadovi roditelji i Sanjina majka pomognu oko dece koliko mogu, ali glavni teret pada na supružnike.

-Priča se da država hoće da pomogne natalitet, a na delu nije baš tako. Sanja na porodiljskom bolovanju prima prosek plate iz prethodne godine. Sada se povećava plata zdravstvenim radnicima, ali ona zbog porodiljskog nema na to pravo. Povećanje će dobiti tek maja 2019. godine. Naravno, nismo mi stvarali porodicu da bi je država izdržavala, ali treba smanjiti priče da se podržava natalitet – kaže Nenad, dok Sanja dodaje: – Nije mi jasno zašto niko ne dodeli kakav popust za višečlane porodice prilikom, recimo, kupovine vozila sa više sedišta, ili na dečju opremu, komunalije, klupske treninge…Jedino u školi su nam davali pogodnosti oko rekreativne nastave.

Sluša ovu roditeljsku priču sin Stefan, ponos porodice, pa na pitanje da li ga njegovo društvo prihvata ako “nije u trendu“ odgovara: – Mene u društvu prihvataju i bez skupog telefona. Ne patim za modom, imam osnovno što mi treba. A znanje je od svega toga vrednije.

I žive tako Stjepići skromno, ali zadovoljno. – Mi smo presrećna porodica, jer imamo zdravu decu od koje stvaramo dobre ljude. Ovi dečaci su naše blago, s tom svešću lakše podnosimo materijalne teškoće – kažu na kraju Sanja i Nenad.

Autor teksta: Branko Pejović

Objavljeno u Politici 03. 12. 2017.