Pola veka čuva narodno nasleđe

Nema mira ni ovih dana neumorna Bosiljka Bosa Rosić, Zlatiborka koju najčešće pominju, najpoznatiji etnolog jugozapadne Srbije. Više od pola veka, još od njene vredne uloge u zamahu sela Sirogojna i stvaranju Muzeja “Staro selo“, ona proučava i od zaborava čuva narodno nasleđe, kod nas i u dijaspori. Pa uvek iznova, čim započeto završi, mladalačkim elanom stupa u sledeće poduhvate.

Mnogi je znaju kao jednog od autora Muzeja “Staro selo“ u Sirogojnu i “desnu ruku“ Dobrile Smiljanić u kreiranju svetski vrednog poduhvata sa rukotvorinama zlatiborskih pletilja. Čuvena je Bosa i kao terenski istraživač, znana po radovima o seoskim zanatima, narodnoj kulturi, običajima, proučavanju grobalja, nadgrobnih spomenika, krajputaša…

Poslom je u radnom veku svuda putovala, pola Srbije pretabanala, srpsko nasleđe i u okolnim državama istraživala. Toliko toga davnašnjeg a vrednog proučila (Zlatiborci bi rekli “dovoljno za dva života“) i knjiga, radova, projekata o viđenom napisala da uvek fali prostora za sveobuhvatni opis njenog stvaralaštva. To će, valjda, uspeti da objedini knjiga o Bosinom životu i radu koja će uskoro nastati iz pera Zorana Jeremića.

 Zašto nije postala akademik

Uvažavali su Bosu Rosić mnogi naši intelektualci, pisci, znalci, javno hvalili njen posvećen rad za narodno dobro. S njom su se rado družili, na Zlatiboru je posećivali i domaćinski primali u svoje beogradske domove. Bosa ih i sada pominje, a sa osmehom pominje šta su joj pre neki dan rekli režiser Puriša Đorđević i novinar Borko Gvozdenović: – Nije nam jasno, zaista, zašto tebe Boso nisu izabrali za akademika, kad si čuvanju našeg nasleđa tako posvećena.

Ove zime u svojoj kući na Zlatiboru, okružena knjigama, ona piše monografiju “Večne kuće zlatiborske“, u okviru deceniju dugog projekta istraživanja ovdašnjih grobalja koji finansira opština Čajetina. Registrovala je Bosa svaki nadgrobni spomenik u ovom kraju (ima ih preko 12.000 u 104 groblja) među kojima su i oni sa umetničkom vrednošću, a zapušteni čame oko grobljanskih ograda. Stoga je došla na ideju da se prikupe i stave u muzej koji bi nastao na budućem groblju na Zlatiboru (kakvo tom turističkom mestu nedostaje), a onda se o posebnoj “večnoj kući zlatiborskoj“, uz interesovanje opštine i Bosine zamisli, razvila namera.

– Groblje na Zlatiboru biće svojevrsna atrakcija: sa nadgrobnim spomenicima unapred utvrđenog izgleda, muzejskom postavkom starih nadgrobnih belega iz ovog kraja, crkvom brvnarom kao kapelom i sobrašicama, posebnom alejom za sahranjivanje značajnih ličnosti iz zemlje i sveta koje požele da im ovde bude “večna kuća“. Ostvaruje se po izuzetnom projektu našeg znamenitog arhitekte Blagote Pešića. Sredstva za osnivanje zlatiborskog groblja planirala je opština Čajetina u svom budžetu za ovu godinu. Radovi počinju na proleće, kompleks od oko 12 hektara nastaje na proplanku iza sportskog aerodroma prema Lečića vrhu i Rzavu – otkriva za “Magazin“ Bosa Rosić, koja je stručno istraživala mnoga groblja u Srbiji i dijaspori, pa knjige pisala o tim “šarenim selima“. Ističe da je novo zlatiborsko sada moguće planirati (mada je retko koje u prošlosti unapred planirano) i dodaje da su je, kad se o ovome proneo glas, mnogi iz većih gradova zvali raspitujući se kako da im u tom groblju bude “večna kuća“.

Uporedo je Bosa stigla da za opštinu Priboj završi knjigu “Junaštvom u slavu“, priču o tri spomenika podignuta dobrovoljcima iz tog kraja u Prvom svetskom ratu. Uskoro kreće u pisanje monografija o Srbima u Mađarskoj i Rumuniji, na osnovu istraživanja koje je početkom ovog milenijuma obavljala za SANU (tih godina je proučavala i srpsko nasleđe u Albaniji).

– Ovo će biti značajno za identitet srpskog naroda u tim zemljama. Smatram neizostavnim da za života treba da ostavim i zapis o Muzeju “Staro selo“ u Sirogojnu čiji sam jedan od autora, napišem monografiju o istraživanjima za taj jedinstveni etno-park našeg narodnog graditeljstva. Sada sam jedini živi etnolog među onima što su se bavili ovom vrstom istraživanja – kazuje naša sagovornica, dobitnica mnogobrojnih priznanja među kojima bi, kaže, izdvojila i uvek sačuvala Vukovu i Masarikovu nagradu.

Baba Ljubinka dala ime “Starom selu“

Objašnjava Bosa kako je etno-park u Sirogojnu dobio sadašnje ime “Staro selo“: – Čuvala tu neka baba Ljubinka decu jednog našeg kolege, a deca k’o deca nemirna, pa svaki čas eto ih kod majstora u etno-park. Gde su ti deca, pitam jednom Ljubinku. “Ma eno ih u ovom tvom starom selu“, odgovara ona. Dopade nam se to ime i ubrzo po proglašenju muzeja spomenikom od izuzetnog značaja odlučismo da se baš tako zove, “Staro selo“.

To je Bosa ovog vremena, poznata i akademicima i čobanima. Njen sadržajan život tekao je sav u preplitanju različitosti: katkad u sjaju metropola, katkad u dubinama Murtenice i zlatiborskih zabiti. Nekad na stranicama strane štampe i u glavnom dnevniku RAI televizije, potom kraj neke polusrušene brvnare u planini gde vuci zavijaju. Čas u društvu intelektualaca i naučnika, odmah zatim sa pletiljama i rabadžijama. Svuda lepo primljena, uz znanje ona osmeh i ersku šalu uvek nudi sagovornicima.
Potekla je, kaže, iz seljačke porodice, iz Branežaca podno Zlatibora. U kojoj se od davnina negovala tradicija pevanja uz gusle. – Bila je uvek mala svečanost kad je moj otac uzimao gusle i pevao, što mi se nekako, uz epsku narodnu poeziju koju volim, trajno urezalo u pamćenje. Valjda otuda i moja ljubav prema tradiciji, nasleđu, korenima.

Život ju je mladu, tek po završenoj srednjoj školi, u Sirogojno odveo u drugoj polovini šezdesetih. Tamo je Zemljoradnička zadruga predvođena preduzimljivom kreatorkom Dobrilom Smiljanić započela rad na okupljanju zlatiborskih seljanki i organizovanju proizvodnje rukom pletenih odevnih predmeta. Bio je ovo pionirski posao, jer je valjalo uglavnom nepismene žene obučiti za ovaj rad, pa se mlada i lepa Bosa uz Dobrilu s puno žara u to uključila. Vremenom je postala i maneken “Sirogojno“ džempera, pred Jovankom Broz predstavljala tu firmu, u zlatiborskim rukotvorinama šetala modnim pistama Evrope, a ujedno u selu organizovala proizvodnju, opismenjavala pletilje, osmišljavala seoski kulturno-prosvetni život… Poznavala je dušu zlatiborskih seljaka i oni su je lepo prihvatali.

Sirogojno je vremenom jačalo i džemperima svet osvajalo, a Bosa je uz rad upisala odsek etnologije na beogradskom Filozofskom fakultetu. Uz toliko poslovnih obaveza stigla je i da uči, diplomu stekla. Tada je preduzeće domaće radinosti, da bi sačuvalo seoske zanate i narodne građevine od zaborava, krenulo u izgradnju etno-parka, novi poduhvat u tadašnjoj Jugoslaviji. Bosa kao etnolog i predstavnik preduzeća postaje član ekipe za sprovođenje ovog projekta (sa Rankom Findrikom, Nikolom Pantelićem i Duškom Drljačom), celu deceniju radili su da zaživi etno-park.

– Valjalo je stare kuće brvnare, vajate i druge građevine kao i muzejske predmete pronaći očuvane i preneti iz okolnih sela u Sirogojno. Formirali smo ekipu starih majstora drvodelja da rasklapaju i ponovo sklapaju objekte. Te 1980. godine u etno-park je preneto šest objekata, potom još nekoliko, da bi 1983. bio naučni skup “Zaštita narodnog graditeljstva“ kada je etno-park proglašen spomenikom od izuzetnog značaja za kulturu srpskog naroda. Onda je nazvan Muzej “Staro selo“ i sada tu ima pedesetak raznih narodnih zdanja, koje pohode na hiljade posetilaca – kazuje Bosa.

Radila je ona u “Starom selu“ duže od decenije, bila tu i kustos, pi-ar. A htela je da se usavršava u struci, šire proučava narodno nasleđe. Godine 1989. prelazi u užički muzej, gde je do penzije radila kao muzejski savetnik dokumentarista i etnolog za terenska istraživanja. Tih godina SANU joj poverava rad na višegodišnjem projektu istraživanja srpskih grobalja i nadgrobnih belega u susednim zemljama. Sve je to Bosa stigla da uradi, stvori vrednu etnografsku građu, pa ponovo se Zlatiboru vrati i posveti.

Ističe da je istražujući prepešačila naše brdske krajeve uzduž i popreko, videla kako su sela nažalost sve praznija. Da preovladavaju staračka domaćinstva i škole uglavnom ne rade, jer je đaka sve manje. Mladi sa sela odlaze u gradove da žive, pa kad svrate u zavičaj donesu nove običaje i navike pred kojima tradicija uzmiče. Zato je, smatra ona, važno i dalje čuvati vekovno nasleđe, ne dati da nestane.

Ćirilica za Srbe u Rumuniji

Pored istraživanja u Srbiji, podseća da je obišla i svako mesto u Rumuniji u kojima su živeli ili žive Srbi. – Tu sam detaljno obradila svako srpsko groblje i evidentirala srpske spomenike. Srba u Rumuniji ima dvadesetak hiljada, ali su svojom upornošću izborili nacionalna prava. Na primer, kod ulaska u svako selo u kome žive Srbi pored rumunskog naziva viljiv je i srpski, ispisan ćirilicom. Na srpskim grobljima spomenici su takođe ispisani ćirilicom. Ti grobovi su danas jedine tapije na srpsku zemlju. Na taj način sam istražila i Mađarsku (ostalo je nekoliko neistraženih sela), situacija je slična kao u Rumuniji – kazuje Bosa.

Tako je Bosa Rosić u karijeri stigla da o Zlatiboru, Sirogojnu, Muzeju “Staro selo“ priča javnosti u Londonu, Moskvi, Parizu, Rimu, dalekom Novosibirsku, kod nas na naučnim skupovima, u TV emisijama. Ali se, priznaje, najlepše osećala sa svojim Zlatiborcima, običnim ljudima. S njima se srodila, mnogi je znaju i na svoje krsne slave pozivaju. Ona je ovde “naša Bosa“ kojoj su se obraćali i kada je dete trebalo odvesti kod lekara, upisati u školu, polagati ispite na studijama, pisati diplomski, mladog zaposliti…Ma dokle dosegla, Bosa je bila i ostala iskren prijatelj čobanima, pletiljama, zemljodelcima žuljevitih ruku i iskrenog srca.

(Objavljeno u “Politikinom“ dodatku “Magazinu“ autor Branko Pejović)
(Fotografije Slobodan Jovičić i iz Bosine lične arhive)