Poslednji svedok ofanziva, nosilac mnogih odličja
Stoja (Kozomora) Grčić (92), rodom iz sela Bogdaše kod Livna, otišla je u partizane sa 17 godina. Bila je bolničarka tri godine, prošla ofanzive na Neretvi i Sutjesci, bitku za oslobođenje Beograda, Sremski front, piše Blic
Od oslobođenja živi u Obrovcu kod Bačke Palanke, povučeno, niti ističe svoja herojstva, niti više iko zna za njih.
Ima medalju za hrabrost, orden za hrabrost, Orden zasluga za narod i čin vodnika. Nikada nigde nije isticala svoja odličja.
– Neretva i Sutjeska su bile crvene od krvi. Borci su padali kao snoplje, a krvave vode nosile su i naše i dušmane zajedno. Najteže mi je bilo da previjam one koji su ostali bez ruke ili noge, zbog neopisive tuge koju sam osećala. Negovala sam tifusare bez straha za svoj život, ali se nikad za tri godine u ratu nisam razbolela – priča baka u desetoj deceniji, upečatljivo i lucidno.
– Ne mogaše se izbrojati mrtvi, Neretva se penila krvlju… prešla sam je držeći se za žicu, padajući u ledenu vodu. Trebalo je istovremeno spasavati druge živote, a sanitetsku torbicu čuvati kao svetinju – seća se Stoja.
Stoja je bila bolničarka u ratu i za tri godine se nikada nije razbolela
– Bila je glad, sekli smo kožu sa opanaka, grejali je na vatri i jeli. Jednom zamalo nisam bila kažnjena što sam otkinula pero luka u nekoj bašti. Grizla me savest što sam ubrala dve šljive, jer sam prekršila sveto pravilo, ali sam bila strašno gladna… Od naroda se nije smelo uzimati, to je krađa – priča heroina. Na peronu beogradske stanice kad je rat bio gotov, patrola joj je uzela engleski šinjel.
– Nisam se protivila iako sam se posle smrzavala, odmah sam pomislila da ima neko kome je potrebniji. To je vreme kad se nisu postavljala pitanja. Danas je drugačije.
– Išla sam u nadnicu, a ljudi koji su znali moj put čudili su se i govorili su mi da idem u Beograd da treba da budem oficir. Nisam mislila da treba da naplatim rat.
Ima sina i ćerku, tri unučeta i tri praunučeta. Živi su joj pet sestara i brat i svi su u dubokoj starosti.
– Moje drugarice su pomrle, moje sestre partizanke, i meni je neobično bez njih, starost je zbog toga teška jer nemaš s kim pričati o uspomenama.
Slavni komandanti
Ceo rat je provela kao borac Druge proleterske brigade. O svojim komandantima kaže: „Slobodan Penezić Krcun je bio nemerljivo hrabar, Peko Dapčević dobar i pametan, a Ljubo Đurić – vojničina“.