Potočara samlela tri veka
Vodenica potočara na Vrelu u Beloj Palanci radi više od 300 godina i za mnoge u ovom delu Srbije, ali i putnike sa magistrale ka Bugarskoj i istoku, zaštitni je znak Palanke.
Nekada na periferiji varošice među baštama i šljivicima, sada gotovo u centru, zadržala je prvobitni izgled, a jedini novitet na njoj je metalni, umesto drvenog koša, kao i još neki sitniji delovi od gvožđa. Osim što je, sama po sebi neka vrsta spomenika, ona je i svojevrsno akcionarsko društvo, jedno od prvih u ovom kraju, koje je preživelo tursko ropstvo i sve sledeće države i ekonomske poretke koji su nastajali i propadali na ovim prostorima, pišu Novosti.
Gordana Čadež, potomak prvog vlasnika, priča o istorijatu ovog zdanja, još od momenta kada je njen pradeda Stoiljko postao vlasnik:
– Moj pradeda Stoiljko Zlatanović iz Gornje Studene, u srcu Suve planine, vodenicu je kupio za 850 dukata, od Turčina Hasana Huseina 1896. godine, kada se Otomanska imperija uveliko povlačila sa ovih prostora. Iako je, zbog opštih okolnosti mogao da ga uslovljava, Stoiljko to nije činio, što govori o moralu u tadašnjem poslovnom svetu. Naravno, vodenica je radila i mnogo decenija pre nego što je kupio moj predak, koji je kasnije deo vlasništva ustupio tačnije prodao ljudima koji bi se danas nazivali akcionarima.
Stoiljkovi potomci su manje-više svi intelektualci. Među njima ima lekara, profesora, pa čak i dekan jednog fakulteta prirodnih nauka. Posle tri veka, vodenica danas ima dvadesetak suvlasnika, koji su udadbom, ženidbama, ali i posle smrti predaka postajali suvlasnici. Pravilo koje je važilo u vreme Stoiljka i njegovog sina Blagoja, Gordaninog dede, još važi.
– Svako od suvlasnika tokom meseca ima određen broj dana kada radi u vodenici i melje. Ušur koji uzme tih dana je u stvari njegova dividenda. Najveći „akcionar“ ima pravo da u toku jednog meseca melje šest dana, a ostali manje – objašnjava Gordana.
U belopalanačkom kraju nekada je bilo više od 40 vodenica na Nišavi i Koritničkoj reci. Minule decenije i vekove preživelo je svega nekoliko njih, među njima i ova najstarija.
PROJA I KAČAMAK
Svako od suvlasnika do tančina je upućen u rad vodenice, pa se ovde melje na dva kamena. Po brašno za proju i kačamak dolaze mnogi žitelji ovog dela Srbije ili oni koji su na proputovanju. Klepetalo na košu, utihne samo onda kada sa obližnjeg vrela neko odvrne vodu na drugu stranu.
PressLider