„Rado ide mali Kinez u vojnike“

Ekskluzivno za PressLider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu

Kina je sve sem komunistička zemlja. Ne može biti više „kapitalističkija“ – money money kultura, zemlja velikih multinacionalnih kompanija, „zaljubljenost“ u SAD i zapadnjačke business manire i još mnogo koječega što ponekad deluje onako, pa recimo agresivno. Opet, tu je Partija (brat Si i to), zastava, medijska slika (unutra i spolja) i „nemoj mnogo da laješ“ fazon (naročito aktuelno u pojedinim delovima Kine) što ponekad onako deluje anahrono, zabavno i maocedungovski. Krosover komunističke društvene i kapitalističke ekonomske doktrine u 21. veku na Dalekom Istoku. Huh. Umorih se, teške teme.

Ali jedna stvar mi je naročito bila upečatljiva. Naime, škole su zadržale (valjda nikada nisu ni ukidali) nešto što je kod nas bilo domaćinstvo, prva pomoć ali i nekadašnja predvojnička obuka. Moram priznati da je to bilo jedno od najupečatljivijih iskustava koje sam doživeo u Kini, bar kada je u pitanju struka i posao. Stvar je u tome što isprva nisam znao o čemu se radi jer sam dobio poruku od škole uobičajeno konfuzne sadržine – „Milan, sledeće sedmice nema nastave jer deca imaju obuku“. OK, malo odmora ali mislim se, kakvu obuku mogu imati petogodišnjaci!? Bez obzira što nije bilo nastave morali smo da dolazimo na posao, uglavnom jer su Kinezi majstori bespotrebnog nagomilavanja obaveza koje nemaju nikakvu poentu. Nema odmora dok traje obnova, jel? Bilo kako bilo, ispostavilo se svrsishodno što sam morao da dolazim na posao da ne radim ništa, a plaćeno – idealno zar ne!?

Već u ponedeljak u 730 ujutru shvatio sam o čemu se radi. Vojna obuka, trening ili kako god želite to da nazovete. Rani jutarnji časovi, deca su polako pristizala u školu a onda oko 8 sati pojavile su se rok zvezde – vojnici i oficir. Nastavnici i osoblje škole bili su postrojeni ispred glavne kapije čekajući uniformisana lica. Jedan za drugim uglavnom visoki, snažni, „glanc“ sređeni vojnici i zategnuti, nasmejani oficir manekenskog izgleda prolazili su kroz kapiju uz neizostavan kikot i meškoljenje nastavnica koje su „odlepile“ na ovaj prizor. Tada sam shvatio da su dve stvari u životu definitivne – ljubav majke prema detetu i žene definitivno vole oficire (čuješ li me Rade Joroviću!). Rekoh sebi – „Milane, promašio si profesiju, sport ma život…“. No dobro, da se vratimo na temu.

„Vojna obuka“ bila je predodređena da traje 7 dana uz mnoštvo različitih aktivnosti. Prva 4 dana uglavnom su se ticala discipline. Deca odevena u maskirne uniforme sa sve kapama, dizanje zastave, himna, strojev korak, raspremanje spavaone, čišćenje i nekakve sulude vežbe discipline. I to sve na 33+ stepeni. Postrojeni, deca slušaju naredbe pomahnitalih vojnika koji glume strogoću, urlaju i biju neposlušne po šakama i šalju ih u „ćošak“. Uz kratke pauze za klopu i odmor i poneku zanimljivu igru uz muziku, iznova i iznova se ponavljaju slične vežbe koje, onako gledajući sa strane, izgledaju potpuno bespotrebno. Ne želim ovde da se bavim da li je to dobro ili loše, samo hoću da kažem da deca neverovatno stoički izdržavaju nešto što izgleda više kao maltretiranje nego „obuka“. A da li sam rekao da su deca iz dobrostojećih, da ne kažem bogatih porodica?

Dok nije došao petak. E to je bilo nešto. Kako mi stranci ama baš ništa nismo radili, došao je trenutak i da se mi uključimo. Ali sve je bilo nekako konspirativno. Dan je počeo uobičajenom rutinom kada mi je oko 10 sati prišla jedna vaspitačica i rekla da budem spreman oko 1130 da uzmem motku i čučnem kod vrata moje učionice! Klimnuo sam glavom i čekao. U dogovoreno vreme sva deca u školi su bila u svojim učionicama obavljajući uobičajene poslove sređivanja za spavanjac a dvorište je bilo sablasno prazno. I onda se oglasila sirena. Brzinom munje deca su skočila, stala iza vaspitačice i trkom otišli u spavaonu koju su vrata delila od učionice. Polegali su na svoje krevete i pokrili se preko glave a ja sam shvatio da je to znak da uzmem močugu i čučnem pored vrata sa unutrašnje strane. Ali i dalje nisam znao šta je u pitanju. Kada sam čuo sirenu pomislio sam na „Slobodu“, „Cer“, bum-tras ali ok u Kini sam, nije to. Petnaest minuta ničega. Muk. Deca u agoniji od straha a ja čučim sa motkom od metar i po u rukama. Valjda čuvam stražu, šta li!? Sve vreme gledam kroz prozor od vrata ne bi li nešto saznao. A onda sam saznao. Iz pravca glavne kapije pojavile su se dve prilike potpuno odevene u crno sa fantomkama na glavi i noževima u rukama. Trčali su mahnito i urlali, mašući noževima ko blesavi. Prilazili su učionicama i lupali na vrata uzvikujući valjda nekakve pretnje. Bilo je glasno i napeto. Kada su „manijaci“ obišli sve učionice pojavila se vojska i „savladala zločince“. Kada su skinuli fantomke video sam da su to bili domari škole sa kojima sam na praznik „Dan nastavnika“ pio vodku u kafani. Ma idi. A deca? Deca su penila od straha, bar većina. Pojedini nisu smeli dugo da izađu iz spavaona dok su neka deca pala u nesvest i urlala plačući. Ubrzo se uz muziku atmosfera stišala a deca smirila dok su vojnici objašnjavali poentu ove simulacije a meni je trebalo pivo da smirim živce.
Vikend je bio predodređen za masovnu manifestaciju i paradu za kraj predvojničke „obuke“ što je bilo posebno interesantno ali o tome drugi put.
Ne jedno, kolega Rus i ja popili smo po tri „Cingtao“-a i zajedno došli do zaključka da je sve to… ma nema veze. Živeli!

Autor: Milan Lišančić

PressLider