ROĐENDAN

Tokom mog detinjstva rođendani su se slavili mnogo drugačije, sve je bilo bez velike pompe, prisnije i sa više duše. Kao vrlo malo dete naučio sam da razlikujem rođendane koje smo slavili. Naravno, on mi je bio najvažniji, kao i svakom detetu, kada ste u centru pažnje, ali ne kao sada, kada ste poput klovna, a svi oko vas su publika. Tada su se pažnja i ljubav, kada ste jednog dana bili u centru zbivanja, izrazili mnogo prirodnije. Znao sam da postoji ne samo moj rođendan, već i moja braća i sestre, školski drugovi – kada sam išao u školu i radovao se s njima.

SAMO PREKO OSTALOG SVETA

Tadašnje starešine nisu posebno obraćale pažnju na svoje rođendane. Žene bi mogle da pripreme kolače ili bolji ručak za porodicu, ne otkrivajući zašto, pa ko se seća, a popodne bi pozvale najbližeg komšiju i dobre prijatelje na kafu. Muškarci bi pozvali kolege sa posla na piće i to bi bilo sve. Za dečije rođendane nije bilo velikih proslava u iznajmljenim restoranima, niti se digla velika frka oko svega – šta će se obući, šta pripremiti, koliko će sve koštati ili koliko staviti u kovertu. Tada se u Jugoslaviji pompezno slavio samo jedan rođendan. Čitava zemlja je tog dana bila u vanrednom stanju – da li će sve biti kako treba, da li će se svideti ON-u. Jedini je bio van ostatka sveta, jedini je pobedio u štafeti, samo zbog njega su održani mitinzi, samo su njegov rođendan svi proslavili.

Mi ostali smo rođendane slavili sa porodicama kod kuće. To mi uopšte nije bilo jasno, ali nije me bilo briga, nije me se ticalo.

Božić se u to vreme proslavljao svečano, tiho i dostojanstveno i o tome se nije puno pričalo.

ROĐENDANI U NAŠOJ KUĆI

U našoj kući rođendani su se slavili bez puno buke, ali sa puno pažnje i ljubavi. Nije kao za slavu, Božić i Uskrs, ali bilo je lepo. Noć pre rođendana nisam mogao da spavam, zamišljao sam šta ću od koga dobiti, mada je sve bilo predvidljivo.

Pre samog rođendana, majka je stavljala kupus u veliku crvenu kantu sa belim tačkicama da se kiselje za varivo koje je tog dana bilo obavezno. Jesen je, i to bi bilo prvo varivo u sezoni koja traje tri ili četiri meseca. Kiseli kupus, suvo meso i slanina. Ujutro za doručak obavezna gibanica, a za popodnevne goste slani štapići sa kimom, koje sam obožavao, i majčin burek – neodoljiva pita sa mesom. Torta, obično reforma ili bubanj, bez ikakvih kolača u obliku strip junaka, životinjske zverinjake i drugih stvari. Ponekad bi to bila i torta od panja. Bilo je tu i lenjih pita, bundeve ili salčića, za decu sa vitasokom ili sodom traubi, a odrasli su pili kafu, pivo ili čašu vina.

ŠALE SA SLANICAMA I SALČIĆIMA

Prva je došla Tetana, kako smo je zvali mi deca, a kasnije smo ostali u kući. Komšiluk i pola Čačka zvali su je Seka, a zapravo se zvala Emilija, ali malo ljudi van porodice je to znalo. Došla je rano ujutro, odmah nakon obilaska pijace, oko sedam, i to je bio moj običaj isprva malo čudan za moju majku, a onda su se i ona i svi ostali na to lako navikli. Došla bi na kafu sa mojom majkom. Bila je glasna, probudila bi sve, ali navikli smo. Što se tiče poklona, znalo se – čokolade Bato i Seka, a stariji su poneli i korisne stvari, pidžame ili nešto slično za predstojeću zimu, pletenu maramu, rukavice, džemper. Nisam mogao da podnesem da me štipaju za obraze, ali zbog poklona morao sam da trpim ono što inače ne bih. Na ručku, pored nas meštana, bila je i moja baka, kako smo od milja zvali sestru moje bake. Veče je bilo rezervisano za te zaposlene, ali i za Lenu, udovicu Vlaste Baštovan, čuvenog čačanskog šereta. Stariji ljudi i deca smejali su se njenim šalama i šalama. Šareni izgled, šal starice, nakit, bunda i kondor prošaran raznobojnim cvećem su za posebnu priču. Samo ona bila je dovoljna da rođendanu pruži preko potrebnu radost. Obično nisu donosili igračke, iako su mi razumljivo bili omiljeni pokloni, a često sam od prikupljenog novca kupovao one koji su mi se svideli. Što se novca tiče, dao je koliko je ko imao, ponekad i crvendaća ili konja, bilo je i plavih pedesetih i nekoliko rudara, deset. Novac je išao uz druge poklone. Oko podneva je svake godine iz Beograda stizao telegram – tetka Nada i ujka Miodrag čestitali su mu rođendan. Od njih su potekle slikovnice, a kasnije i knjige, što je i razumljivo, jer su bili vaspitači, a uz sve ostalo postojala je i obavezna crvendać. Bio je rođendan kada se velika šala novca skupila u šali, pa smo od onoga što smo brat i ja uštedeli mogli da kupimo crno-belu televiziju EI Niš 1970. godine, a godinu dana gramofon Iskra sa mnogo singlova.

Tada je bio običaj da se u školu nose slatkiši za ceo razred, a izabrani prijatelji su se vraćali kući, ne zbog diskriminacije, već zbog prostora. Igračke su dobijene od prijatelja, a kasnije i dasaka, ali o tome u nastavku priče.

Dok je samo jedna osoba slavila svoj rođendan na stadionu, mi ostali smo slavili svoje male praznike u intimi svojih domova. Rođendani su bili slični jedni drugima i sve je bilo vrlo slično od poklona koje su dobili, do hrane koja se pripremala za taj dan. Veliki broj dece nije pozvan kući, ne zato što je napravljena razlika između dece, već zato što su tadašnji stanovi i kuće bili dovoljni za smeštaj samo nekoliko starijih ljudi i isto toliko dece koja su se uglavnom igrala u dečjoj sobi dvorište ili ispred zgrada. Tada je malo ljudi pomislilo da pravi velike proslave za malu decu.

U VIŠIM RAZREDIMA

Situacija se promenila kako smo odrastali i prešli u više razrede. Stariji su se sve manje okupljali na dečije rođendane, nekako su se proređivali i postajali sve više u pozadini, a roditelji su stanove i kuće ostavljali deci na jedno popodne ili veče, kako bi pozvali društvo i proslavili rođendane.

Rođendani iz viših razreda su mi posebno dragi. Više se nisu nosile igračke i odgovarajuće knjige, već tanjiri, mali i kasnije veliki. Muzika je svirala sve glasnije i bilo je tu svega – i Bitlsa (tada obavezne kompilacije, crveno-plave) i Stonsa, najčešće Endži za ples. Bilo je zabavljača, ali i Sveet and Slade, T. Rek. Od lokalnih grupa Smak, Bjelo Dugme i IU, opet za ples – Crni leptir. Plesači i oni nežni, nevini dodiri devojčica i dečaka nestrpljivo su se iščekivali, a majke su nas samo nervirale jer su baš tada našle za potrebno da uvedu i ponude sok i poslužavnike sa kiflicama sa sirom i kolačima. Svetla su se tokom plesa ugasila, a obojene sijalice, nešto poput Sircetovog osvetljenja iz filma Specijalno obrazovanje, koristile bi se za primitivnu svetlosnu predstavu. Sećam se da tih rođendana dugo nije bilo alkohola, čak ni piva, čaše vina i diskretno zapaljene cigarete pored otvorenog prozora.

ONA SE BUDI

Već sa osmim razredom sve se promenilo. Sećam se svog prvog pijanstva na rođendan moje školske kolege. Za moj izgled pobrinulo se crno vino Vitač, popularno u to vreme na zabavama. Toliko sam se napio da mi se od svega vrtjelo u glavi i nosili su me kući držeći noge i ruke. Sutradan je usledila neka glupava priča da je to sve zbog previše komada kolača sa šlagom i mešanja sokova. Niko nije pominjao alkohol od mojih prijatelja koji su mi dolazili u posetu, kada više nisam bila u školi. Majka se pravila da je naivna i činilo se da veruje u tu priču, a mi deca smo bili ponosni – nadmudrili smo nekoga starijeg. Od tada sve više ljudi laže, rođendani postaju sve razvratniji, a izgovori za preterano veselje sve besmisleniji, ali tako su ljudi jednostavno živeli. Škola je ispričala šta je neko radio na koji rođendan. Sećam se i rođendana kod Mićevog kolege iz razreda, gde su nas starešine upozorile da ćutimo, jer je još jedan Kardelj umro. Uskoro je otišao i onaj čiji su rođendani proslavljeni na stadionu. Prošlo je doba nevinosti, sve je bilo drugačije, čak i muzika na rođendanskim zabavama. Umesto Leptirići, plesali su sa Azrinim nogama i Malim idolom, i skakali sa Dečacima, Ona se budi, Zamislite život.

Sve se budilo, a alkohol više nije bio samo gužva na zabavama, već ga je bilo sve više u velikim količinama. Mnogi su se odnosili prema frustracijama koje su devojke odbijale zbog plesa, neke su se samo dobro zabavile, a druge su pronašle razloge da popiju neke, a bilo je i onih koji su pili kako se ne bi istakli u društvu.

A onda su usledila mamurna jutra. Tako smo dočekali godine koje su se odvijale.

Autor Dušan Darijević

PressLider