S liciderima duže od pola veka

Kruščica kod Arilja – Kao kolač licidera sladak je i čvrst zajednički život Vide i Borka Zimonjića iz sela Kruščica kod Arilja. Približavaju se obeležavanju šeste decenije skladnog braka, a duže od pola veka bave se liciderskim zanatom.

Taj tradicionalni zanat odabrali su spletom životnih okolnosti. Jer život u planinskom kraju ne daje previše mogućnosti, uglavnom u poljoprivredi.

– Posle porodične deobe mi smo imali malo imanja, a deca su nam dolazila na svet, pa je trebalo misliti o budućnosti. U to vreme bilo je prilično vašara širom Srbije, te nam se liciderski zanat učinio unosnim – seća se Borko.

Prvo su prodavali tuđu robu: svilene bombone požeškog majstora Sretena Vukovića i liciderske kolače Milana Arsovića iz susednog sela Ravni. A kako je Vida u školi bila odličan đak, vrlo lako je položila ispit kojim joj je utvrđena „stručna osposobljenost za vršenje zanatske delatnosti licidera – struke prehrambene”, navodi se u njenom uverenju br. 2518 od 22. aprila 1965. godine. Zimonjići su tako postali zanatlije, stupili u proizvodnju i prodaju licidera.

– Nije bilo lako. Ljudi u selima imali su veća imanja i mnogo stoke, a zanati su ipak bili za varošice i gradove. Najpre je radionicu trebalo opremiti kalupima i drugim alatima potrebnim za ručnu izradu „šarenih kolača”, kako su ih zvali u to vreme. Naravno, i zadovoljiti inspekcijske uslove, pa tek onda misliti o prodaji. A vašara je bilo mnogo od proleća do jeseni, skoro svakog crkvenog praznika i nedelje u Kruščici, obližnjem Severovu, Ravnima, Sirogojnu… Zimi su svake subote bile igranke sa priredbama i lutrijom – seća se Vida.

Tu su ona i njen Borko prodavali razne liciderske kolače i kolačiće: u obliku srca, kao nanizane bombone što se nose oko vrata, pa četvrtaste sa sličicom, svakojake.

– Najčešće su to bila srca sa malim ogledalom koja su momci kupovali devojkama i tako im izražavali ljubav. Zatim svilene bombone raznih oblika i pakovanja, a za piće klakeri – kažu Zimonjići.

Nekad su ti proizvodi bili primamljivi za ljude sa sela, udaljene od prodavnica i slatkiša, pa je i zarada bila dobra. Borko i Vida izdržavali su od tog zanata seosko domaćinstvo i školovali svoje troje dece. Ali već osamdesetih mladi sa sela počinju da odlaze u gradove, pa vašari postaju ređi, vremenom i nestaju.

– No, nismo stali s liciderima. Za njih počinju da se interesuju u Sirogojnu, gde su se bavili predstavljanjem i čuvanjem starih zanata, zaslugom najpre Dobrile Smiljanić, pa kasnije Muzeja „Staro selo”. Tada znatno usavršavamo liciderski zanat i naši proizvodi učestvuju i na sajmovima van Srbije, te na manifestacijama koje „Staro selo” organizuje. U to vreme je otvoren i „Beoizlog” Kulturnog centra u Beogradu, gde se od ponude proizvoda starih zanata do danas održala prodaja liciderskih srca. A prodaje je bilo i na Zlatiboru, u Mokroj Gori, Sarajevu. Ipak, kad pričamo o ovom zanatu, uvek prva sećanja bude vašari i igranke: s muzikom, narodnim kolom, gde deca trčkaraju unaokolo, a stariji razgovaraju. I svi dolaze do naše tezge da kupuju kolače i klakere – kazuje Vida.

Nisu licideri jedino njihovo umeće. Borko je u mladosti u duvačkom orkestru svirao trubu, a Vida je šila, štrikala na mašini, ručno plela „Sirogojno” džempere koje i danas plete. NJih dvoje sada žive sami u svom domaćinstvu u Kruščici, zagledani u bisernočiste vode Rzava. I dalje, koliko stignu, održavaju poluvekovni zanat, ali deca, unuci i praunuci nisu preterano zainteresovani da ga nastave. No, baba i deda potajno se nadaju da će se neko od mlađih ipak odlučiti za licidere.

Politika / Branko Pejović