ŠEST GODINA BEZ ZORANE

Prošlo je tačno 6 godina, kako je osnivač i trenerčačanskog karate kluba “Nemanja” tragičnoizgubilaživot, na putu za takmičenje.

Nakonnje, klub je nastaviosasvojimradomkako bi uspomenanaNemanju, a od tog momenta ina Zoranu bilasačuvana. Stari inovičlanovisvojimradom, medaljamaisamimpostojanjem se trude da ono što je onaizgradila, nastavisadaljimrastominapretkom.

Zorana Kojić je podsećanjaradi, šampionka stare Jugoslovije u karateu. Bila je u prvojpostavci karate reprezentacije, odabrana od stranebraće Jorga. Zabeležila je velikeuspehe, kako u pojedinačnomnastupu, takoi u ekipnom, gde je ostavilaneizbrisivtragsasvojimkoleginicama, BojanomŠumonjomiNadom Jahić. Na tronusu se dugozadržale, gdeinakonnjihovogprestanka, rezultatinisumoglibitinadmašeni.

Zorana Kojić je rođena u Vitanovcu, 26.08.1956.godine, kaodrugodete u porodici. Završila je OsnovnuiSrednjuškolu u Čačku, gde je iživela. Upisala je Matematički fakultet u Beogradu, gdepočinjesvoje karate početkeibivazapažena. Vladimiri Ilija Jorga biraju Zoranu međuprvima za reprezentaciju. U Beograduupoznajesvogbudućegsupruga, sakojimosnivaporodicuidobijasinaNemanju. Ubrzopotom, suprugjoj se teškorazboleo I preminuo. Ostajesamasasinom, gdeživinarelaciji Beograd-Čačak.

Ispisala je karate istoriju, kojuniko ne možeizbrisati. Ali, nakontragedije, povlači se izaktivnogtakmičenja.

Sa samo 18 godina, Nemanja je iznenadapreminuo u Čačku, gdebivaisahranjen. Nakonsamodvegodine od tada, Zorana osnivaklub, kojemdajeimeupravo po svimsinu. Okupljadecuiposvećuje se radusanjima.

Zorana je oduvekvažila za jakuihrabruženu. I dok bi mnogiodustalinakonovakvihnesreća, Zorana je svuljubavposvetiladeci, kojanisunjena, kojanisu Nemanja. Ali je uspela da kroznjih on živii da ostanetrag da je takavmladićpostojao. Bila je jaka, punaljubavi, strpljenja, osmeha, šale. Kada bi je nekonovupoznao, nikada ne bi mogao da predpostavikakavživotima. Ženahrabrost. Uvek je birala da budemeđuomladinom, jer je isamogtakvogduhabila.

Iznedrila je svoješampione, bilaponosnananjih. Kodnje je svakodetebiloisto. Svakome je davalašansu, “gurala” u salu, sklanjalasaulice, od problema. Bila je retka, neponovljiva.

“Zorana je nameneostaviladuboktragsvojompojavomikaoličnostikaotrener. Ona je bilajedinstvenaineponovljiva. Umela je da izmamiosmehsvima. Njenpogled mi je ulivaosigurnostipoverenje.Iako je njenapozicijatrenerazahtevala da budestrogaiozbiljna, ona je bilanajvećedete od svihnas. Svaki put kadpomislimnanju, pomešaju se tugaisreća. Tuga zbog toga što je nema, a srećaštosamimalatučast da je upoznam”, kažeMilica Pećinarević, kadetkinjaovogkluba. Devojčicakoja je, kaoimnogi, svojepočetkezapočelaupravouz Zoku. Devojčicakoja je većsadavelikišampion, a u koju je isama Zorana ulivalavelikenade. Milica ponosnobranibojekluba “Nemanja”, jerpravišampioni to iradekada se desi ovakonešto. Ostaju u svommatičnomklubu, uprkossvemu. Jer takoimeživi. A krozdaljevežbanje, pokazujuzahvalnost za svenaučeno do tada.

Klub sadavodi Marija, njenaučenica, koja se trudi da ono što se gajilo u klubusaZoranom, opstane, uprkosvremenu. OrganizujuiMemorijalniturnir “Nemanja I Zorana” u njihovučastitrude se da kroz karate, takmičenja, druženječuvajuuspomenunajednudivnuženukoja je itekakoostavilatrag, kako u sportu, takoi u srcimamnogihljudi, a posebnodece, našta bi sigurnoisamabilaponosna.