Šestoro mališana iz sela kod Kosjerića ima samo jednu želju: Tata i mama se bore, ali NEMAJU PARA za kupatilo

Kosjerić – Bolesni Dušan koji je zimus, svi se čude kako, jedva ostao živ, sam je izmerio nivo šećera u krvi, pa nazuo gumene opanke i natak‘o kapuljaču na glavu, i kroz dvorište, brzo da ne pokisne, odjurio u poljski ve-ce. Petoro njegovih braće i sestara, šćućureno na jednom krevetu, u prostoriji u kojoj i obeduju i spavaju i kupaju se, peru veš, ostalo je da ga sačeka.

A tog dana lila je kiša iz neba nad Donjom Pološnicom, u brdima 15 kilometara od Kosjerića, do kojih vodi loš, krivudav put preko šuma i potoka. Lepo je ovo selo, nalik nekim alpskim, ali staro i pusto. Sve šestoro dece koje u njemu živi je na istoj adresi – domu devetočlane porodice Jovanović, u teskobnoj kući od 40 kvadrata koja nema kupatilo.

Da je onaj put od Seče Reke do Donje Pološnice iole bolje pa doći i videti kako se Nenad i Milka Jovanović, nezaposleni roditelji, junački bore protiv siromaštva za svoju decu. Pre par meseci im je život otvorio novi, mnogo teži front od onog na kom je ih je opkolila nemaština.

– Dušanu je 21. januara otkriven dijabetes. U bolnici u Užicu mu je izmereno 54,2 šećera u krvi, sedam-osam puta preko maksimalne granice. Lekari nisu imali objašnjenje kako je ostao živ – priča otac Nenad Jovanović.

Dušanu je 10 godina. Njegovom starijem bratu Milošu je 11. Najmlađi među Jovanovićima, Rade, tek je napunio tri. Sa njima i tri sestre – Anđelka (7), Mila (6) i Dušica (4). Pod istim krovom, nadograđenim na kuću zidanu pre 200 godina, živi i baba Milena, Nenadova majka.

– Nas osmoro jede iz jednog, a Dušan zbog dijabetesa iz drugog lonca. Njemu su sprema potpuno drugačija hrana nego nama i mama strogo vodi računa šta on sme da jede. Nas petoro, kad se probudimo, mama dočeka poljupcem za dobro jutro, a Dušana pitanjem „jesi li merio šećer“. Nismo ni znali koliko smo bili srećni dok se on nije razboleo – priča Miloš, najstariji od braće i sestara.

Jovanovići žive od četiri dečja dodatka, maline i dnevnice koju Nenad i Milka zarađuju kao fizikalci. Poneki dinar ućare u Donjoj Pološnici, održavajući tuđa dvorišta čiji su vlasnici u inostranstvu.

Dušan ne voli da priča o sebi i svojoj bolesti, govori samo o roditeljima.

– Naši mama i tata su najveći borci. Za njih nema teškog posla, nijedan ne odbijaju da bi nas prehranili i obukli. Tata je, ih, koliko puta, radio kod drugog kao zidar, a mama mu pomagala i mešala malter. U sedmom mesecu trudnoće mama je nosila crep za pokrivku kuće i nije joj bilo teško. Išla bi ona svaki dan u nadnicu, ali ne može uvek, mora da ostane da brine o nama – veli Dušan Jovanović.

Tata je, hvali dečak svog oca, vrstan majstor. Sam bi, smelo tvrdi mališan, njegov tata, bez ičije pomoći, napravio kupatilo samo kad bi bilo para.

– Do tada, dok odnekle ne nađemo materijal, kupamo se u koritu, ovde u dnevnoj sobi između šporeta i veš-mašine. Mama sa česme donese vode u kofi, pa je greje na šporetu i jedno po jedno nas kupa. Iznad svega bi želeli da imamo kupatilo. U staroj kući, odmah uz ovu uz koju živimo, ima mesta da se ono napravi. Srušili bismo staru kuću i na mestu nje ozidali dve sobe i kupatilo – otkriva planove Dušan.

Milan i Dušan spavaju zajedno u jednom, Anđela, Mila i Dušica u drugom krevetu. Rade najčešće zanoći u zagrljaju baba Milene. I da imaju više kreveta, a nemaju, ne znaju gde bi ih stavili.

– Kuća je mala, sve tri prostorije su isuviše tesne da bi smestili još neki krevet. Mada, čini mi se, kada bih dobila novi, našla bih mu mesta. Uglavila bih ja negde i sve što nemamao, a želeli bismo da imamo. I radni sto, i ormare, i kompjuter, i police za knjige, fotelju… Sto za ručavanje je mali, kad svi za njega posedamo u dnevnoj sobi, ne može ni igla da padne. Najteže je kad pljušti kiša i ne možemo napolje. Svi se skupimo u kući, a mesta za nas devetoro malo. Tata po najvećem pljusku izađe u dvorište. Kaže da nešto mora da uradi, a mi znamo da ide samo da bi imalo više prostora za nas – mudra je glava mala Anđelka.

Toliko puno nemaju Jovanovići, a toliko malo im treba da se nikome ne požale na siromaštvo. Iznad svega da Dušan ozdravi. Ni onaj poljski ve-ce, ni kupanje u koritu usred sobe, ne padaju im teško koliko briga za sina i brata.

Pred kućom Jovanovića automobil koji ne priliči imovnom stanju porodice. Ni mnogo bogatiji ne mogu da priušte takav.

– Ma ne, nismo mi kupili, nemamo novac ni za najjeftinija kola. Poklonio nam ga je tatin drug koji živi u Švajcarskoj. Pogodna su za ovakve terene, loše puteve, da mama i tata mogu da odu u nadnicu – uglas će deca.

Sedoše Nikola i Milka u to vozilo i odoše prema Sečoj Reci. Da nam pokažu put natrag kroz zabit i usput nešto kupe.

– Miloše, Dušane, znate već…

– Znamo, znamo. Da se nikako ne primičemo zidu u onoj sobi…

Zid je, rekoše klinci što do tada nisu, oštećen 2015. u zemljotresu. Pet godina ima kako Jovanovići čekaju projekat od opštine Kosjerić da saniraju kuću, ali još ga nisu dočekali.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, OTP banka Srbija, a.d. Beograd.

Blic / Vladimir Lojanica

Foto: Miloš Cvetković / RAS Srbija