Slavila se ljubav, poezija i muzika u prepunom dvorištu čačanske Gimnazije

Čačak – Povodom obeležavanja 150 godina od rođenja velikog srpskog pesnika Alekse Šantića, Gradska biblioteka je u okviru 55. Disovih svečanosti upriličila poetsko-muzičko veče pod nazivom „I opet mi duša sve o tebi sanja”.

U prepunom dvorištu čačanske Gimnazije, 8. maja 2018. godine, slavila se ljubav, poezija i muzika, a životnu priču Mostarca, koji je obeležio srpsku poeziju s kraja 19. i početka 20. veka, ispričale su bibliotekarke Biljana Raičić i Dušica Brković.

Program posvećen Šantiću otvorila je učenica Ana Basarić sa pesmom „I opet mi duša sve o tebi sanja” po kojoj je veče nazvano. Gost Biblioteke bio je istaknuti glumac Branislav Lečić, koji je pre kazivanja monologa, koji osvetljava sećanja na mladost i život velikog Šantića, rekao da je imao tu čast da prođe kroz hodnike i učionice čačanske Gimnazije, vidi fotografije i slike ljudi koji su obeleželi prosvetno-kulturnu delatnost grada na Moravi. Lečić je posebno naglasio da „mladi ljudi koji pohađaju ovu školu mogu mnogo da nauče od svojih prethodnika, čuvenih profesora i đaka i da bi svi trebalo neprekidno da učimo od boljih”.

Pesnik Aleksa je bio daleko ispred svog vremena, uzdigao je kulturni život Mostara, koji je još uvek živeo u strahu od svake izgovorene reči i odmazde austrijske vlasti. Šantićev nacionalni ponos stihovima pesme „Mi znamo sudbu i šta nas sve čeka” oslikao je učenik Aleksa Đurović.

Bibliotekarke Dušica Brković i Biljana Raičić su se potrudile da priče o životu i radu Alekse Šantića oboje toplom rečju, govoreći i o neostvarenim, nesrećnim ljubavima pesnika koji je svoju bol pretočio u setne stihove – neizbrisiv trag. Interpretacijom pesme „Ne vjeruj” učenik Pavle Lučić nadovezao se na kazivinja o pesnikovom zanosu i patnji.

Život Šantića je bio težak, u kratkom periodu izgubio je najbliže članove porodice, a kako je odgovorao na iskreno saučešće svojih prijatelja ispričo je Branislav Lečić.

Nakon burnog perioda i na književnom, ali i na ličnom planu dogodile su se značajne promene. „Prošla je bura, stišale se strasti” stihovi su pesme „Jesen” koju je govorio učenik Bogdan Plavšić, a kojom je na slikovit način zaokružen jedan period Šantićeve biografije.

Da je ljubav, bilo platonska ili putena, otelotvorenje ka kome teže i najveći pesnici potvrđuju pesme koje nastanu u jednom dahu. Takva je i pesma „Emina” koja je postala izvor inspiracije mnogim muzičkim stvaraocima, a čistotu i nežnost pesnikove duše prikazali su članovi hora čačanske Gimnazije, na čelu sa dirigentom, profesorkom Mirjanom Janevski.

Šantić je osim ljubavne poezije, izuzetan pečat ostavio pišući rodoljubive i socijalne pesme. Kritičar Bogdan Popović je promenio svoje mišljenje i Šantićevu poeziju uvrstio u Antologiju novije srpske lirike. Šantića su sve rane njegovog roda bolele što je stihovima dočarao učenik Đorđe Todorović.

O tome kako se Šantić osećao u poslednjim danima života i kako je svog kolegu pesnika video Jovan Dučić, govorio je glumac Branislav Lečić. Nakon uloge velikog pesnika, Lečić je zahvalio na učešću u divnom programu u kome je uživao. Osvrnuo se i na vrlo poučnu Šantićevu misao „srednji ljudi, nikakvi ljudi”, rekavši da su srednji ljudi „nesposbni da prepoznaju veličinu, iako se neprestano prilagođavaju životu, jer na taj način oni život ne žive, oni ga izdaju”. Dodao je „Aleksa je probudio moju dušu, spojio sam se sa njom i osećam ga kao svoga brata”, a vi ste ovim programom potvrdili da se ukusima ne povlađuje i da sredina nije put kojim se kreće umetnost i kultura.

Najbolja potvrda glumčevih reči bio je nastup solistkinja Ane Šojić i Danice Lazović, koje su izvele pesme „Kradem ti se u večeri” i „Što te nema”, uz gitarsku pratnju učenika Petra Pavlovića i Aleksandra Jelisavčića.

Elegija, seta, ljubav i rodoljublje, čulni zanos i nacionalni ponos, samo su neke od poetskih tema koje su obojile veče koje još uvek traje u srcima Čačana…