Spomenik ratnoj mladosti mlade vajarke Nataše
Statua mladića s knjigama u levoj ruci i puškom o desnom ramenu – bronzana oda rodoljublju intelektualne elite i mladalačkom osećaju dužnosti
Užice – Za spomenik posvećen sećanju na slavni bataljon 1.300 kaplara, otkriven proletos pred zgradom Užičke gimnazije preko puta Crkve Svetog Đorđa, Užičani kažu da je jedan od najlepših u ovom gradu. Statua mladića s knjigama u levoj ruci i puškom o desnom ramenu, bronzana oda rodoljublju intelektualne elite i mladalačkom osećaju dužnosti, napravljen je umećem i trudom mlade umetnice, vajarke Nataše Tanović Marković.
Izbor mudar a nesvakidašnji za naše prilike gde se izrada važnih gradskih spomenika uglavnom poverava iskusnim umetnicima. U ovom primeru se Društvo srpskih domaćina, koje je iniciralo i uz pomoć grada Užica omogućilo taj poduhvat, ipak opredelilo da umetnička mladost svojim delom govori o trajno upamćenoj ratnoj mladosti. O čuvenom bataljonu 1.300 kaplara, đacima i studentima priključenim srpskoj vojsci u najtežim prilikama na ratištu kada su u odsudnim trenucima podigli moral i doprineli nezaboravnoj pobedi u Kolubarskoj bici.
Umetnica Nataša predstavljena je prilikom otkrivanja spomenika, kada je zainteresovanim dala kratku izjavu o svom delu. S tim što se tada o njoj i njenom stvaranju nije mnogo saznalo. Ni to da je iz Požege, odakle putuje do Užica gde radi kao profesorka u Umetničkoj školi, da je u ranoj mladosti vajarstvo izabralo nju i potom se opredelila za rad u metalu, da skulpture ova mlada žena vari pod maskom poput veštog varioca…
Čulo se, recimo, da je Nataša ovaj spomenik radila uz preporuke njenog profesora Zorana Ivanovića. A o svom putu do izrade jednog ovako značajnog dela, umetnica koja je u Požegi završila osnovnu i u Užicu srednju Umetničku školu, govori za „Politiku”:
– U maturantskim danima, s namerom da upišem studije, prvo sam išla na pripreme za slikarstvo. Najpre odemo nas nekoliko iz užičke Umetničke škole na prijemni u Novi Sad, mada smo svi želeli studije u Beogradu. Ali u Novom Sadu nismo prošli na prijemnom, a neobično nam je bilo što niko od kandidata južno od Save i Dunava tu nije prošao. Razočarana i pokolebana pitala sam se šta dalje. Onda mi užički profesor slikarstva Kaplanović šalje poruku: „Poprimi duh trave i kada te zgaze uspravi se.” Vredelo je – kazuje Nataša.
Uspravila se, promenila pristup i mladalačkom voljom, bliskom onoj kakvu je u ratnim okolnostima iskazao bataljon 1.300 kaplara, krenula u pripreme za studije vajarstva, za upis na Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Profesori u srednjoj školi su joj govorili da su njene slike trodimenzionalne, da ima talenta za vajarstvo. I bila je prva te 2006. od svih kandidata na prijemnom na FPU u Beogradu. Tu je upisala studije vajarstva i završila ih u roku, prosek preko devet i završna ocena deset.
– Tokom studija talenat koji se krio negde u meni došao je do izražaja. Od treće godine opredelila sam se za metal, počela da radim skulpture u varenom metalu. Sećam se da smo i na otpadu sakupljali metalne delove od vozila i druge, donosili na fakultet i stvarali. Napravila sam tada, na primer, od auspuha autobusa i armature ljudsku figuru visoku dva metra. A od armature i vara nastale su tri figure srpskih vojnika iz Velikog rata. Taj proces varenja metala pod maskom, sa CO2 i električnim aparatom, retko rade devojke, a meni je bilo privlačno – seća se naša sagovornica.
Posle studija predaje stručne predmete (crtanje, vajanje, slikanje, konzervaciju, višemedijsku umetnost) u užičkoj Umetničkoj školi. Sada radi u njoj i u još dve osnovne. Stvorila je desetine statua, izlagala ih u galerijama. Njen suprug nije iz umetničke branše, ali jeste Natašin mlađi brat Ivan Tanović koji je završio studije keramike na FPU, za njega kaže da je glavni kritičar sestrinog stvaralaštva.
– Spomenik sećanja na 1.300 kaplara (figura visoka 210 cm) prvo mi je javno izloženo delo, umetnički izazov, ujedno i moj patriotski čin trajnog podsećanja na mlade rodoljube. Iz Društva srpskih domaćina prvo su pitali profesora sa FPU Ivanovića da radi spomenik, ali on je preporučio mene. Rado sam prihvatila i po svojoj zamisli, uz njegove sugestije, uradila statuu. Prvo je izvajana u glini, a onda u bronzi izlivena u smederevskoj livnici „Kuzmanović”. Ceo taj moj rad, od skica, maketa, vajanja, trajao je godinu dana. Kad je sve završeno i profesor je bio zadovoljan. Sada i đaci kojima predajem idu da gledaju spomenik, kažu da su na profesorku ponosni. A bilo je na početku sumnjičavih ljudi i stavova da li će mlada žena moći da odgovori takvom društvenom i umetničkom izazovu – ističe Nataša.
Na urađeno zamerku nemaju ni u Društvu srpskih domaćina u Užicu, čiji nam je predsednik dr Strajin Šuljagić rekao: – Ovo je veličanstven spomenik koji će vekovima upućivati mlade generacije koliko znači otadžbina, naša Srbija. Što se tiče izgleda spomenika, dela vajarke Nataše, Društvo srpskih domaćina je potpuno zadovoljno umetničkim rešenjem i ujedno srećno što je ovaj spomenik uradila mlada umetnica.
Politika / Branko Pejović