Srbija podnela najveće ratne žrtve

Srbiji je Prvi svetski rat nametnut. Razdoblje od 1903. godine do početka ovog rata za nju predstavlja krupan napredak, te su neki to razdoblje nazvali ’Perikleovom erom Srbije’. No, taj period uspona naglo je presečen. Sarajevski atentat Srbiju je zatekao zamorenu, nepripremljenu. U rat je ušla kao žrtva agresije. Borila se istovremeno za oslobođenje i ujedinjenje Jugoslovena koji su živeli pod Habzburgovcima…”

„Veliki rat Srbije trajao je 51 mesec. Od nepunih 4,5 miliona predratnih njenih žitelja poginulo je na frontu, umrlo od rana i bolesti, istrebljeno od okupatora i nestalo blizu 1,2 miliona lica, što iznosi oko 27 odsto. Srbija tog doba je bila umiralište. Podaci variraju kod raznih autora, ali se pouzdano zna da su gubici Srbije nesravnjeno veći od ostalih zaraćenih država. Posle Srbije najveće žrtve dala je Francuska, oko 10,5 odsto svoga stanovništva…”

Ovako je u svojoj knjizi „Užičani u Prvom svetskom ratu” ratna stradanja Srbije sumirao Milivoje Antonijević, beležeći mnoge pojedinosti vojevanja Srba za otadžbinu. Zapisao je i šta su znamenite ličnosti ratnog vremena govorili o našim stradanjima: – Navala Srbije na neprijatelja, koji je bio ukopan u stene iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga ovog rata – Lojd Džordž, predsednik britanske vlade.

– Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje – Alfons Kraus, austrougarski general.

– Povlačenje naših saveznika Srba, u okolnosti pod kojima je ostvareno, prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji do sada kao najstrašnije zabeleženo – francuski maršal Žofr.

Od svega se najviše pamti konačna pobeda. Proboj Solunskog fronta vodio je u oslobođenje otadžbine. Konačna ofanziva počela je 15. septembra 1918, kada je zagrmelo oko 1.700 savezničkih artiljerijskih oruđa, od čega je na frontu srpske vojske bilo preko 500 topova. U dve armije grupisana je srpska vojska, načelnik štaba njene Vrhovne komande bio je vojvoda Živojin Mišić. Počelo se trodnevnom bitkom kod Dobrog Polja, gde su Bugari naterani u povlačenje.

„Krenuli su i Britanci i zauzeli Strumicu. Francuzi su išli nešto brže od ostalih. Srbi su uspešno prodirali: 27. septembra delovi Prve armije su ušli u Veles i nastavili ka Ovčem Polju. Time se srpska vojska udaljila od francuskih i engleskih trupa za čitava dva dana marša. Bugarska 29. septembra u Solunu pred Franše d’Epereom potpisuje kapitulaciju. Druga srpska armija je izbila na bugarsku granicu kod Carevog Sela, Prva na liniju Kumanovo – Kriva Palanka, a Francuzi su oslobodili Skoplje…”

Stigavši pred Niš, 9. oktobra, Prva armija se udaljila za 180 kilometara od ostalih snaga: „Bio je to opasan rizik, jer je Prva armija imala 9.000 prema 13.000 neprijateljskih pušaka. Uprkos naređenju Franše d’Eperea da se zadrži na toj liniji, jer srlja u opasnost, general Petar Bojović je, uz saglasnost srpske Vrhovne komande, produžio nastupanje, u dvodnevnom boju protiv Austrougara i Nemaca oslobodio Niš 12. oktobra i uputio goneće odrede prema Dunavu i Savi. Beograd je oslobođen 1. novembra. Dakle, Prva armija je od Dobrog Polja do Beograda skoro stalno pod borbom prešla oko 500 kilometara za 45 dana.”

Druga armija se sa bugarske granice okrenula ka zapadu, jer saveznici nisu dozvolili da srpska vojska ulazi u Bugarsku. Glavninom snaga produžila je pravcem Raška–Kraljevo–Čačak, gde je stigla 29. oktobra. Odatle je uputila Timočku diviziju ka Drini, Užice je oslobođeno 1. novembra. Za to vreme deo francuskih trupa prodirao je preko Pirota dolinom Timoka na Dunav.

„Tako su energičnim probojem za mesec i po oslobođene Makedonija i Srbija, a izbačene iz stroja Bugarska i Turska čime je pružena pomoć Antanti na zapadnom ratištu. Austrougarska je kapitulirala 4. novembra, ali je Mađarska proglasivši svoju nezavisnost nastojala da Vojvodinu zadrži. Dok je francuskim snagama gonio Nemce, Franš d’Epere je naložio srpskoj Vrhovnoj komandi da uputi delove snaga preko Dunava, Save, Drine za posedanje jugoslovenskih pokrajina u bivšoj Austrougarskoj. Delovi Prve armije upućeni su u Banat, Bačku, Slavoniju i Hrvatsku, a Druge armije u Bosnu, Hercegovinu i Dalmaciju. Nemačku su neuspesi prinudili da kapitulira 11. novembra. Nemački maršal Makenzen je zarobljen u Pešti i preko Beograda sproveden u Solun. Na kraju je 13. novembra kapitulirala i Mađarska. Tako je Prvi svetski rat okončan…”

Politika / Branko Pejović