Srećko čeka stotu čuvajući ovce
Zlatibor – Mirišu borovi i cvetne livade prošarane potocima duž prostranstva zvanog Vodice, prelepog krajolika Zlatibora. Tu i na obližnjem uzvišenju Karanovac starina Srećko Kovačević čuva svoje stado. Strpljivo, bez povika, glasom kao da mazi svojih 18 ovaca i 10 jagnjadi koji, gle čuda, uz najstarijeg čobanina najmirnije pasu. A i kako bi drukčije u ovoj rajskoj lepoti.
– Poslušne su. Kad ih vabnem one okrenu glavu ka meni, pa začas dođu, sve znaju i razumeju. A ovca je najrentabilnija za naše krajeve, za svaku kuću koja ima svog čobanina: tu su jagnje, vuna, ko hoće može i mleko da siri i vari – veli Srećko koji je 92. godinu načeo.
Čobanskom poslu je od detinjstva veran. Imao je, seća se, svega pet godina kad je u obližnjoj rodnoj Dobroselici počeo da čuva jagnjad. Bilo takvo vreme: ni dečačići nisu bili besposleni, od malih nogu sledi im kućna obaveza. Čuvanje stoke važnije bilo i od škole. Šta ima da uči, naučiće kad odraste, govorili nekad stariji gorštaci. Srećko, ipak, imao sreće, u to predratno doba završio četiri razreda.
– E, kakvo je to bilo školovanje. Morao sam ponekad stoku da čuvam od ranog jutra do osam sati, pa kad čujem školsko zvono ja trčim u školu. U ono vreme čobaninu nije bilo lako. Danas je drukčije: imaju ljudi električnu čobanicu i lakše je stoku nadgledati – kazuje Srećko.
Kratak prekid od čobanisanja imao je u mladosti, kad je, tek što se stišao Drugi svetski rat, jedno vreme proveo u vojsci, prvo u Sinju pa u Bihaću. Po povratku opet u seoske poslove, od zemljoradnje do stočarstva. Šta zatreba to i radi: ako nema kosidbe i kopanja, on čuva stoku. Seća se ovaj Zlatiborac da su ručno sve radili i opet sve stizali:
– Bile su i mobe, danas pomognem ja njemu, sutra on meni i sve stignemo. A bilo je onda i naroda, puno selo, dok se danas sve izmenilo.
Srećko u svojim poznim godinama živi na Vodicama sa sinom Dragišom i njegovom porodicom. Ima konjče pod imenom Lasta. Ono ga u prepodnevnim satima ponese u brdo, da gore napasa bela stada. Starina ne ide bez štapa i flašice sa vodom, mobilnog telefona, kišobrana, stolice, kakvih novina… – Kad se ovce umire sednem i uzmem novine, pa i ako su stare ja ih čitam. Ne mogu da sedim, a da ništa ne radim.
Predveče se vraća kući, i tako iz dana u dan. Kad je sezona branja lekovitog bilja, dok čuva stado on bere i bilje za čajeve: travu ivu, majčinu dušicu, hajdučku travu, zovu. Lepo to zatim osuši i zimi pije kao čaj.
– Lakše je u starosti kad imaš kakvu obavezu, ne valja biti dokon. A ljudima bih poručio i da rade i da se slažu, jer gde nema sloge i ljubavi nema ni napretka – kaže najstariji zlatiborski čobanin Srećko Kovačević.
Ovaj tekst je deo medijskog projekta “Čajetina svet u malom“ koji PressLider organizuje u okviru konkursa opštine Čajetina za osvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2018.godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Branko Pejović
(objavila Politika28.6.2018.)