SRPSKA TUGA: Divite se govoru majora Gavrilovića, ali da li znate šta je sa njim bilo posle

Dragutin Gavrilović rođen je 25. maja 1882. godine u Čačku. Pored vojvode Stepe Stepanovića na pomen ovog hrabrog Srbina i danas se ozari lice skoro svakog Čačanina.

Čačak je bio sedište Drugog bataljona pešadijskog puka koji je jurišao na neprijateljske odrede u odbrani Beograda 1915. godine. Danas se u muzeju u Čačku mogu videti sablja i nešto oružja majora Gavrilovića, njegovi udžbenici koje je pisao kao profesor Vojne akademije, fotografije, predmeti i dokumenti koji se tiču majora Gavrilovića i njegove porodice – kaže za Dnevno.rs Radivoje Bojović, kustos Narodnog muzeja u Čačaku i autor izložbe „Dragutin Gavrilović – Major sa činom pukovnika“.

 Dragutin Gavrilović – Major sa činom pukovnika“

U kući Đure Jakšića je otvorena izložba „Dragutin Gavrilović . Major sa činom pukovnika“ čiji je autor Radivoje Bojović, kustos Narodnog muzeja u Čačaku. Izložba traje do 17. oktobra i sadrži fotografije građe, slika, predmeta i oružja majora Dragutina Gavrilovića, a koje su deo stalne postavke Narodnog muzeja u Čačku.

Dragutin Gavrilović, kao Čačanin, stekao je osnovno obrazovanje u svom rodnom gradu. Bio je potomak čuvenog čačanskog varoškog kneza i sveštenika prote Simeona. Upisao je čačansku Gimnaziju, a po njenom svršetku i Vojnu akademiju u Beogradu.

 Gavrilović je Akademiju završio sa stotinjak svojih kolega 1901. godine. Ubrzo su došli Balkanski ratovi i ova za to vreme nesvakidašnje velika klasa vojnih pitomaca pokazala se kao izvanredna. Još je tada bilo jasno da će iz nje stasati neki veliki pukovnici, majori i generali.

Dragutin Gavrilović je učestvova u Balkanskim  ratovima i najviše se istakao u Drugom. Međutim, njegovo vreme tek će doći sa odbranom Beograda 1915. godine.

Vreme velikih stradanja i još veće slave

Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojše, prostor Donjeg grada i današnjeg Zoološkog vrta bilo je jeseni 1915. godine poprište žestokih borbi branilaca Beograda i Austrougara koji su nadirali preko reke.

Bataljon koji je bio deo Desetog kadrovskog puka pod vođstvom majora Gavrilovića, stigao je sa juga i morao je da učestvuje u odbrani Beograda.

Ta jurišna kontraofanziva morala je biti izvršena kako bi se vojska na drugim frontovima sabrala i kako bi se kupilo vreme za odluku o početku povlačenja.

 U 14:30 časova 7. oktobra 1915. major Gavrilović je okupio svoja tri voda 3. bataljona i, ispred kafane „Jasenica“ na Dorćolu, održao govor koji će ući u anale svetske istorije.

„Junaci!

Tačno u 15 časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.

Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.

Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“

I tako je počeo veličanstveni kontranapad vojske koju su svi već smatrali otpisanom. Prostor koji su branili biće kasnije pominjan kao „srpski Termopil“ i mesto borbe do poslednjeg čoveka.

Major Gavrilović je teško ranjen, a većina njegovih boraca je poginula. On je prebačen u čačansku bolnicu gde je operisan. Ovo je bila najgora povreda koju je zadobio iako je u prethodnim ratovima koje je Srbija vodila takođe bio ranjavan.

Hrabri povratak na front

Posle tri nedelje Dragutin Gavrilović je na lični zahtev pušten iz bolnice, da bi se uskoro vratio na front, u činu potpukovnika.

– Gavrilović je bio dobrovoljni komandant jurišnog puka i lično je, u prvim borbenim redovima, učestvovao u probijanju Solunskog fronta. Bio je jedan od prvih komandanata koji se stigao na zapanu obalu Vardara. Novembra 1915. godine zbog proterivanja Bugara sa položaja na Novom Brdu, odlikovan je ordenom Belog orla sa mačevima II reda – objašnjava Radivoje Bojović.

Gavrilović je doživeo da vidi pobednički ulazak i oslobođenje Beograda 1918. godine, grada koji je toliko voleo i za koji je bio spreman da položi život.

Život posle Velikog rata                                     

Posle Velikog rata, pukovnik Dragutin Gavrilović, postao je profesor na vojnoj akademiji, a pisao je i udžbenike za svoje pitomce. Godine 1930. postao je počasni građanin grada Kruševca.

Ironično, zabeleženo je da Gavrilović nije bio omiljen među oficirima, jer nije pripadao nijednoj tajnoj organizaciji. Nikada nije dobio viši čin, jer je jednom pao generalski ispit (u Štipu 1930. godine), a posle mu je bilo ispod časti da ga ponovo polaže.

U osvit Drugog svetskog rata, 27. marta 1941. godine general Dušan Simović ponudio mu je čin generala i mesto ministra vojske i mornarice, ali ga je Gavrilović odbio rekavši da je on „samo vojnik“.

Pukovnik Gavrilović je posle kapitulacije u Aprilskom ratu zarobljen i odveden u koncentracioni logor blizu Nirnberga. Iz zarobljeništva se vratio tek 1945. teško narušenog zdravlja.

Pričalo se da  su ga nove, komunističke vlasti hapsile, kao i da je pretučen na ulicama Beograda. Ipak, ništa od ovoga nije nikada potvrđeno.

Dragutin Gavrilović, junak odbrane Beograda i Prvog svetskog rata, umro je slomljen i u bedi u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945. godine. Sahranjen je u staroj uniformi pukovnika kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju, piše Dnevno.rs (Marina Radičević).