SVET U NAMA SVET OKO NAS: PROLEĆE, A NAPOLJU ZIMA
Danas je nedelja, Svetski dan poezije i drugi dan proleća. E sad, proleća ni u tragovima, hladno je i slini kiša napolju. Godinu dana već živimo neki oblik logoraškog života, ograničenih sloboda i sa puno kojekakvih ograničenja, ali ne za sve, već najviše za sirotinju raju, koja ionako nema para za skupe provode, ali, zdravlje nacije je na prvom mestu, tako kažu. Branimo se od najsmešnijeg virusa u istoriji, kako se u početku govorilo, od kog je u svetu pomrlo više ljudi nego u nekakvim ratnim sukobima.
Prvo smo se smejali, a onda dok ljudi ne dođu sebi, počeli preko noći da zaključavamo ljude, kad je jedva i bilo umrlih, a broj zaraženih daleko ispod onog ovih dana. Grešne starce držali smo pod ključem, a pustali ih u hipermarkete k’o bože me prosti vampire, s obavezom da se vrate pre svitanja. I pre godinu dana bilo je jasno da od bolesti, one „smešne“, ali i od svih ostalih od kojih inače bolujemo, možda nećemo svi pomreti, ali od gladi i od stresa zbog izgubljenog posla i neplaćenih računa i izvršitelja koji nam dahću za vrat, hoće mnogi.
Pobedu nad opakom, a „smešnom“ bolešću, ovde je proglašavao svako, kad mu je to trebalo, neki su mogli da rade i zarade, neki su mogli i na planinu i na more, a ostali jedino da lade noge u lavoru. Čuvari našeg zdravlja, propisali su nam obavezne maske, a svoje, ali one prave, nisu skidali. Više se nije znalo šta se sme, a šta se ne sme, taman se na nešto naviknemo, a onda od sutra Jovo nanovo. Svi su se dobro maskirali, tako da nisi više mogao znati sa koje strane vreba kakva nevolja i koga se treba čuvati.
Stizala je i pomoć, ono kao u vojsci kad stigne paket, pa su svi srećni pet minuta. Dobro jutro nam je počinjalo kao uvodna špica u filmovima katastrofe, broj obolelih, umrlih, a onda svi na radne zadatke. Onda smo sve češće ispraćali mile i drage i tugovali za njima. Odlazili su i znani i neznani, oni svima poznati, ali i one važne samo porodici i prijateljima.
A došlo je i pelcovanje i podsetilo na detinjstvo kad se bez pogovora išlo na vakcinaciju, a sad nam je data tobože sloboda da biramo vakcinu, ili da li ćemo uopšte biti vakcinisani. Kao i u svemu dobili smo dva tabora one protiv i one za, a većina sleže ramenima i čeka da ih neko potera u red kao što je to nekad bilo i kad su drugi mislili na nas i nisu pomišljali da tako važnu stvar prepuste našoj slobodnoj volji.
Bili smo otuđeni, a sad smo bez druženja, sem onog virtualnog postali jedni drugima pravi stranci i sve se nepoverljivije gledamo na ulici kad se sretnemo.
Da li će nas SMRT vrebati kao u Bergmanovom „Sedmom pečatu“, ili će to prepustiti izvršiteljima kad ostanemo bez i poslednjeg cvonjka, ostaje da se vidi u danima koji dolaze, a nadamo se da će doći i proleće ono pravo i zasjati sunce, a onda je sve drugačije.
Autor Dušan Darijević
PressLider