Truba je majstoru lek i molitva

Ježevica. – Kad prvi put posle šest decenija nema sabora u Guči, na svet je došla knjiga o trubaču. Upravo je objavljena “Gongova truba“, o nezaboravljenom majstoru limenog instrumenta Svetozaru Lazoviću Gongu (1952.-2001.). U njegovoj Ježevici kod Požege su mu, pre četiri godine, i spomenik podigli.

Bio je Gongo, čitamo u ovoj knjizi autora Slobodana Jelića Karanskog, legenda srpske trube, talenat koji se pamti. A običan čovek iz naroda, zemljodelac sa sela. Odmeren i skroman, ljudima drag kao takav.

“Ovo je priča o trubi, o čoveku koji je proneo slavu ovog instrumenta. Svojim umećem, radom i talentom pokazao je kako se uspeh može postići obrazom, rečju, poštenjem, imenom i poštovanjem“, piše Jelić o Lazoviću.

Svirajući vodeću “filigornu“, iz duše, osamdesetih je nagrade u Guči osvajao ovaj trubač. Kruna je stigla 1994., stekao je majstorsko pismo. Ploče, kasete, nastupi činili su ga poznatim. A on ni tada selo nije zaboravljao.

“Bilo je putovanja i svirki napretek, ali živelo se u selu, a trebalo je i tamo nešto uraditi. Čekala je setva i žetva, voće i bašte… Radilo se tokom dana, a uveče nisam mogao mirno spavati a da ne uzmem trubu u ruku, da nešto odsviram. Truba mi je, verujte, donosila neku snagu, volju i energiju, kao lek i molitvu“, kazivao je Svetozar.

Trubače je kao dete s pažnjom pratio na vašarima, sanjao da i on nauči, pa mu je u 13. godini otac Veliša kupio trubu. S gramofonskih ploča skidao je narodna kola. “Pratio sam sve to i upijao, kao žedan vodu“. Počinje u orkestru Radojka Arnauta, peče zanat svirajući svadbe. Sedamdesetih prelazi u sastav Boška Ostojića, 1975. bili su najbolji orkestar u Guči.

U to vreme sviralo je dosta trubača, ali sa dotrajalih truba. Hoće truba i da se razbije i ulubi. Nosili su je na “peglanje“ kod Mijaila Miće Murića u Trnavu. Trubači peške do njega izdaleka dolazili, na vrata mu i noću lupali. Ustane Mića, šta će, popravlja i pegla instrument pod lampom.

Gongo je krajem sedamdesetih postao kapelnik u orkestru, nasledivši Radovana Babića. Kreće snimanje ploča, i za zagrebački “Jugoton“ su snimali narodna kola. Na turneji po Francuskoj su 1977., a tri godine kasnije Lazović u Guči osvaja “zlatnu trubu“, prvu u nizu. Već se svuda slušaju ploče na kojima njegov orkestar prati pevače: “Blago meni i tebi devojko“, “Pogledajde mala moja“… O Gongu 1981. piše “Ilustrovana Politika“, a jedna novina daje ovakav udarni naslov: “Gongo srpski Luj Armstrong“.

U to vreme snima instrumental “Pšeničice sitno seme“, koji postaje “lična karta“ njegove virtuoznosti. Jednom su svirali i u Dubrovniku, gradu trubadura, ne nadajući se nekom interesovanju. A okupilo se mnoštvo sveta: “Niko ni u noć ne ide kući, trubači iz Srbije skidaju nebo nad Srđem“.
Sredinom devedesetih dobija majstorsko pismo, onda s nagradama u Guči miruje do 2000. Tada trubu svira i Gongov sin Dragan, osvaja zlato publike, da se tradicija ne prekine. Ali iznenadna smrt stigla je Svetozara 2001.

Mada svirač sa zapada Srbije, Gongo je posebno cenio orkestre sa srpskog juga: “Jug me impresionira svojim shvatanjem trube i radom koji je za njih skoro svetinja. Kroz vreme i tradiciju stasavaju porodice gde je trubač i deda i sin i unuk, a to je razvijeno širom Vranja, Surdulice, Bojnika…To je kod nas skoro nezamislivo, ima i takvih slučajeva, ali u toj meri ne“.

U odabiru muzike ovaj trubač se napajao na narodnim izvorima: “Naša truba je samo naša, balkanska, domaća, narodna. Nemojte je rušiti i kvariti nesigurnim i nametljivim novotarijama koje nisu za nas“, govorio je.

Nije se slagao sa saborskom odlukom da nosioci majstorskog pisma više ne mogu da se takmiče za nagrade: “Sve treba učiniti da Guča bude praznik trube, sa rekom nepoznatih orkestara i takmičara sigurno je u minusu. Guču i sabor čine trubači radi kojih se dolazi i ne sme se dozvoliti da postane običan vašar šatri, pića, pečenja“, vizionarski je predviđao.

Jednom je u Požegi sedam dana boravila delegacija TV Beograd da bi ga ubedila da vodi trubački orkestar RTB koji je bio u formiranju. Gongo je odbio: “To nije bilo za mene. Toliki muzičari sa akademijama nisu imali takvu šansu, a ja čovek sa sela, običan trubač da vodim orkestar RTB. Morao bih da se preselim u Beograd, da ostavim zavičaj i kolege trubače sa kojima sam delio dobro i zlo. Da odjednom budem nešto drugo, a ne ono što jesam“.

Obilje materijala za knjigu o svom ocu sačuvao je Dragan Lazović, takođe vrstan trubač.

– Ovom knjigom autor i ja smo se odužili Svetozaru, koji je i nama i narodu toliko lepe muzike pružio. Da svim mladima, bilo da se bave muzikom ili ne, naravno i mojoj deci, služi kao zvezda vodilja kako se voljom, istrajnošću, a pre svega ljubavlju prema onome što radiš može stići do neslućenih visina – izjavio je za naš list Dragan Lazović.

(Objavila “Politika“ autor Branko Pejović)