UČIONICA JE SVET

Ekskluzivno za Press Lider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu

Daleko od toga da je pojam – prostor vezan isključivo za matematiku i geografiju. Može se posmatrati kroz politiku, umetnost, to je kulturološki i sociološki fenomen, emocija, filozofija pa čak i metafizika. Za nekoga je svet veliki, za nekoga mali, nekome je svet stvaran, nekome zamišljen, svet je osoba, torbica sa dokumentima, ormar. Ovo je jedna priča o odnosu prema tom svetu i prostoru, posmatrana iz ugla stranca u Kini.

Džongguo ili Kina. U prevodu znači „Srednja Zemlja/Država“. Dakle, to nam odmah govori da je pojam prostora „naših svetova“ dijametralno suprotan. Rad u MIDEA osnovnoj školi tokom školske 2018-2019. godine pokazao mi je svu tu različitost.

Škola je u privatnom vlasništvu kompanije MIDEA, mada mi je glavni menadžer škole Yellow (to mu je englesko ime – „Žuti“!?) rekao da je to zapravo polu-privatna škola delom finansirana od strane države. Naime, kineske škole dobijaju pozamašne svote ukoliko angažuju strance u cilju nekakve „kulturne razmene“, odnosno osvešćivanja dece da postoji nešto van „Srednje Zemlje“. U većini slučajeva (sudeći po obrazovnim profilima mnogih stranaca) to je paravan za „otkidanje kinte“ od države. Škola je uglavnom predodređena za radnike MIDEA-e ali ima i onih „sa strane“. Visina školarine (7000 EUR godišnje) govori da deca dolaze iz bogatijih porodica, ali ima i izuzetaka kao u slučaju dece nastavnika koji imaju velike popuste.

Kinezi su majstori prostora. Neverovatno je da u npr. Gvandžou (oko 20 miliona stanovnika) ima prostora i komfora, za razliku od nekih gradova na Balkanu od 70/80 hiljada stanovnika gde imate osećaj kao da ste u malom liftu. Školski kompleks je prostorno besprekorno organizovan. Tri ogromne zgrade za nastavu, fudbalski teren sa atletskom stazom, svečana i fiskulturna sala, učenički dom, menza i puno puno prostora. Deca (u Kini su osnovne škole od 1. do 6. razreda) dolaze u školu u 7h i ostaju do 1730h, nema ulaska i izlaska tokom radnog vremena izuzev nastavnika i radnika škole. Dakle, dobar deo života te dece njihova tvrđava jeste škola, njihov svet jeste školski prostor.

I učionica. Moja zaduženja su se svodila na nekoliko odeljenja 5. razreda i jedno odeljenje šestog koje želim što pre da zaboravim (46 đaka u odeljenju koji ne znaju da „beknu“ engleski niti im je stalo). Tog septembarskog dana sa 5d odeljenjem prvi put sam osetio šta znači kulturološki šok ali pre svega, kako može da se voli „svoj svet“.

Bila je sreda, oko 1645h, desetak minuta do kraja časa u 5d odeljenju. Bavili smo se geografijom, bio je zanimljiv čas, ujedno i šokantan, zbog spoznaje koliko Kinezi (mladi i stari) ne znaju ništa van granica „Srednje Zemlje“. Kada je bilo negde oko 3 minuta do kraja časa prilazi mi jedna učenica koja me vuče za majicu ponavljajući – „Teacher, finish, finish“. Odjavio sam čas i završio pre zvona (zapravo nisu imali zvono već neku preglasnu patriotsku pesmu) i baš kada sam bio spreman da izađem zaustavilo me je užurbano komešanje đaka koji su sasvim očigledno dobro znali šta rade. Ono što je usledilo pomešalo mi je osećanja oduševljenosti, sreće ali donekle i stida.

Sa osmehom na licu oko 30 učenika zasukalo je rukave. Odmah su pokupili svoje stvari u rančeve i odneli ih u svoje „kasete“ do prozora. Zatim su svi kao jedan sklonili stolice do kaseta a stolove poslagali kao lego kocke uza zid do vrata. Središnji prostor je za tili čas bio prazan. Desetak učenika se postrojilo uza zid naspram katedre sa velikim sunđerima u rukama. Sinhrono čišćenje poda je krenulo sa besprekornom pedantnošću i preciznošću. Za to vreme učenici su čistili stolove, stolice i kasete dok se nekoliko njih popelo na ormare sa ciljem da prozori cakle. Metle i pajalice su koristili za čišćenje prašine i prljavštine po ćoškovima učionice. Dve učenice skupljale su otpatke i ostatke od hrane u kantu i ekspresno otpremili dve ture đubreta do velikog plastičnog kontejnera koji je stajao pored toaleta i bio pod kontrolom jedne od 3 „tetkice“ zaposlene u školi. Entuzijazam je buktio i gotovo da se mogao dodirnuti. Nastavnica je za to vreme čistila katedru i sredjivala papire, a kada je učionica ličila i mirisala na apoteku, akcija se preselila u hodnik.

Škola je imala veliko unutrašnje dvorište sa prelepom krošnjom drveta u sredini. Hodnici izmedju učionica su bili sa spoljne strane i išli su u krug. Izašao sam iz učionice zgranut i razjapljenih usta da vidim šta sad. Tetkica je pripremila kofe i džogere a deca su išla u krug i čistila hodnike na sva tri sprata. Kada su završili, uredno su opremili i očistili kofe a zatim se vratili u učionicu na završne radove.

Brzo su dotegnuli zavese i polako vraćali stolove i stolice na svoja mesta sa milimetarski preciznim rastojanjem. Dok su učenici leteli po učionici, nastavnica je izgovarala nešto što je ličilo na naredbe poput sovjetskih komesara u filmovima o Staljingradu. Kada je sve završeno, vratili su se u klupe za poslednje pripreme za večeru i sutrašnji radni dan. Oko 1715h stali su u red, pozdravili se sa njihovim besprekorno sređenim „malim svetom“ i jedan po jedan, uz osmeh, otišli na večeru.

Ja sam stajao zabezeknut. Učinilo mi se da mi se učionica osmehuje i da je, tako srećna i sređena, spremna za spavanjac.

Oko 18h tog dana stajao sam u stanu i gledao svoj „mali svet“. Osetio sam se kao divljak.

Autor: Milan Lišančić