VERNICI PROTIV NEVERNIKA
Ajmo narode, sve po starom. Prošli su božićni praznici sve sa onim „nekršetenim i krštenim“ danima, dočekali smo ponovo „njegovo“ rođenje, dočekali da se ponovo krsti i javi, pa možemo sada na miru ponovo da budemo zli, pokvareni, licemerni i jadni.
Sve smo uradili po propisu, ili ti po pe-esu! Mesare od decembra do pre koji dan nisu ni radile, jer taman posla da je neko kupovao meso, usred Velikog posta, čiji je osnovni cilj izjedanje kuvanog krompira (bez kapi ulja), nažderavanje džemom i ‘lebom (da što duže drži sitim), čišćenje creva kačamakom (da se iskoristi situacija pročišćavanja organizma), neograničeno jedenje svežeg povrća (jer je za mršavljenje dušu dalo) i tako još gomila praktičnih aktivnosti! A narod u tom ispošćavanju neprestano gladan, jer je to i cilj posta, hm, pa postao još ljući, namrgođeniji, namćorastiji, ma vilama ne možeš pojedincima da priđeš.
Kafane su do duše bile pune do samog fajronta i posle fajronta. A što ne bi kada su i pivo i rakija posni, mada su crno vino „vernici“ izbegavali, ubeđujući sve da je to krv spasitelja i sve dok ne prođe post konzumirali u neograničenim količinama isključivo belo. Kontamo da je kafana dozvoljena, jer za vreme tehničkog čišćenja creva, treba biti vedar i nasmejan!
Ogovaranje i psovanje je dozvoljeno, jer i to utiče na dobro raspoloženje, pa iako je mrsno, ipak je najbolji način pročišćenja duše. Stvar je u tome, da sve loše treba izbaciti iz sebe, pa je post idealna prilika! Idealna prilika za izbacivanje besa je bio i odlazak u šumu i sečenje badnjaka, sa kompletnim najsavremenijim naoružanjem, hektolitrima alkohola i spravama za merenje (kako bi se izmerio badnjak koji mora da bude visočiji i lisnatiji od komšijinog, a on treba da crkne od muke, jer mu je manji).
Bes se najviše izbacivao kada je nastupila ponoć na Božić. I nastupilo je i bombardovanje. Čini mi se da sam čula i pesmu „Rodio se sin, mali gospodin“. Neverovatan prizor slavljenja, konačnog iznošenja svinjskog pečenja na astal! Kladionice za izdržavanje posta su zatvorene, pa su i proglašeni pobednici u opkladama – ko je izdržao, a ko je poklekao.
No, prošao je i Veliki post i svi su se vrlo brzo vratili svakodnevnim aktivnosti: švaleraciji sa komšinicom, svađom sa bratom od ujaka zbog nasleđene kuće od pokojne tetke; lažnim prodavanjem osiguranja; kraduckanjima; ogovaranju muža i ljubavnika; psovanju onoga koga su slavili prethodnih dana, i ko bi se svega još setio. Prilika za ispovedanje i dobijanje oprosta je ponovo za par meseci, a do tada treba iskoristiti svaku situaciju da se bilo kome napakosti.
Prolaze i slave. Dobro je. Oni koji su počeli da slave juče, ’oće da izginu kako je njihov svetac veći od komšijinog (ponovo ta odmeravanja veličine po komšiluku). Nadmudruje se i domaćice oko veličine, ali kupljenog kolača. Što je skuplji, samim tim i veći, uspešnija je slava i veća sigurnost opraštanja i dobijanja zaštite od sveca. Obrni, okreni, najbitnija je veličina.
Još samo da prođu i svi sveci crvenim slovom ofarbani, pa da na oči progledamo. Za vreme tih crvenih svetaca jedino je ostalo da se molimo, kome god, da nam ne crke elektro instalacija, da nam ne pukne vodovodna cev, da nam motor na kolima ne zakuje ili ne riknu kočnice, jer nema ko da popravi. Majstori ne rade. Ne valja se! – kažu. Oće da udari zlo ili kazna za potomke. Još su i uvređeni i kada ih pitaš, k’o da treba džabe da rade. Napljuju te kao sotonu i iseksaju se sa celom tvojom familijom. Bude ti neprijatno i loše od tolikog seksa. Pomisliš da je dobro što nisi ruku slomio, jer ko zna da li bi lekari hteli da gipsaju ili ušivaju, jel ako je crveno, onda je za sve crveno!
Sve u svemu, pregurasmo još malo i ovaj januar, sve sa velikim i malim svecima, crvenim i manje crvenim slovima, izmišljenim običajima, utripovanim ritualima. Do duše, „ide“ Sveti Sava, mada je on nebitan svetac, jer se kao zalagao za prosvetiteljstvo i obrazovanje, ali to može samo da interesuje prosvetare i učenike.
Ali za svaki slučaj, najbolje je svi da zapevamo „Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi“ , jer što bi se mi mučili, ako „čovek“ može da pritekne u pomoć.
Kolumnista, 19. 1. 2015.
O kome Rado ovde pišeš? Ja ne razumem, a ti?
Jasno je samo da si nezadovoljna, baš kao i oni koje si ovde prozivala.
Čitav tekst je vrlo teško pročitati, baš kao što je teško kusati posni paprikaš onome koji ne zna zašto posti.