ZABORAVLJENI HEROJ Kraj ustaške straže ukrao voz pun srpskih zarobljenika

Druže Tito, obojica smo bravari! Ti budi predsednik, ali pusti mene na lokomotivu, odgovorio je užički mašinovođa Vojin Nikitović kad ga je Broz 1945. zbog ratnih zasluga pozvao da ostane da radi u Maršalatu.

Ratne zasluge zbog kojih je Nikitović, zaboravljeni užički heroj, pozvan da radi u Maršalatu, gotovo su neverovatne. Četiri godine ranije, malo posle prve ustaničke puške, Nikitović je u Višegradu načinio nezapamćen podvig – pred nosem ustaša ukrao je voz pun srpskih zatočenika i prevezao ih u Srbiju. Između herojstva na obali Drine i susreta sa Titom, mašinovođa je učestvovao u bici na Kadinjači, tri puta bio zarobljavan, jednom ranjavan, učestvovao u više partizanskih diverzija… Po slomu Užičke republike u grad je ušao razapet na topovskoj cevi nemačkog tenka.

Rođen je u Užicu 1908. Tu je završio bravarski zanat, a za mašinovođu se školovao u Sarajevu.

Avgusta 1941. Nikitović je službovao u Višegradu, tada punom Srba koji su posle pripajanja Bosne NDH pokušali da pronađu spas preko granice Srbije.

– U vagonima jednog voza bilo je zarobljeno 480 srpskih izbeglica. Vojin je noću zavaravao ustaške straže i svoju lokomotivu prikačio na kompoziciju. Svojim kolegama na stanicama duž pruge prema Užicu javio je da mu otvore signale i da voz kojim upravlja ne sme nigde stajati. Uspeo je da izmakne poteri i narod doveze do sela Stapari kod Užica. Tu je otvorio vrata vagona uz reči „izlazite, bežite gde znate, spasavajte glave“ – priča za „Blic“ Vojinova ćerka Olga Cvijović. Pola godine kasnije, nedaleko od Višegrada, ustaške legije Jure Francetića ubile su 6.000 civila.

Hrabrost je Vojin platio zatvorom, ali je erskom dovitljivošću uspeo da spase glavu. Iz užičkog zatvora prebačen je u Listiše kod Požege, a odatle na Banjicu. U logoru je ubedio Nemce da je on Vojin Nikitović, ali ne „onaj mašinovođa“, nego seljak, poljoprivrednik. Pustili su ga iz zatočeništva.

Krajem septembra, kad je formirana Užička republika, Vojin je pristupio železničkoj četi Radničkog bataljona, zadužio je mitraljez. Sa njim o ramenu 28. novembra otišao je na Kadinjaču da brani odstupnicu Vrhovnom štabu iz Užica.

– Preživeo je pokolj na Kadinjači, ali je bio ranjen. Uspeo je da sustigne kolonu sa Vrhovnim štabom na čelu koja se povlačila prema Zlatiboru. Kod „Ankine kafane“, gde je Tito prenoćio, Vojin je sa grupom partizana dobrovoljno ostao da pokuša da uspori napredovanje nemačke jedinice koja je gonila partizansku vojsku. Jedan Nemac mu se prišunjao iza leđa… Rvali su se… Zajedno skotrljali niz liticu… Tu je zarobljen. Vezali su ga i razapeli na tenk, isti onaj koji se danas nalazi pred zgradom užičkog muzeja – priča Olga o ocu junaku.

480 zarobljenika bilo je u vozu koji je prevezao iz NDH u Srbiju
Ponovo Banjica i ponovo spas: „Jesam Vojin Nikitović, ali nisam železničar, nego poljoprivrednik“.

– Vratio se u Užice, opet na službu u železnicu. „Ratne vijuge“ mu nisu dale da se smiri. Jednom se voz pun nemačkog naoružanja zaustavio u selu Potpeć. Partizanima je predao oružje i municiju, pa da bi prikrio sabotažu otkačio je lokomotivu, a vagone otisnuo u Đetinju. Nemcima je sabotažu predstavio kao železničku nesreću, a oni su mu poverovali – nastavlja Olga priču o Vojinu.

Nije hteo više da vozi vagone sa „svastikama“. Pridružio se partizanskim jedinicama koje su se kretale na liniji Požega – Užice – Višegrad. Zarobljen je opet, ovoga puta u užičkom predgrađu Turica. Banjica, treći put.

– U trenucima kad je kopao svoju raku, pričao mi je, naišao je oficir na belom konju i naredio stražarima da ga puste. Rako Kazandžija i vodeničar Mišo Cvetković otkupili su njegov život za vreću srebrnjaka, uz potpise mnogih Užičana da on jeste Vojin Nikitović, ali ne mašinovođa nego seljak – lista Olga požutela svedočanstva o svom ocu.

Vojin Nikitović je jeseni 1941. učestvovao u oslobađanju Užica. Zastave na brdu Zabručje nad gradom i na kupoli ložionice podigao je upravo on.

„Druže Tito, obojica smo bravari“… I penziju je dočekao na lokomotivi.

Sahranjen pod trobojkom

Onaj metak koji je Vojina Nikitovića pogodio na Kadinjači, odneo je u grob. Smetao mu je, ali nije želeo da ga izvadi. Ispunili smo mu poslednju želju, hteo je da kovčeg prekrijemo jugoslovenskom zastavom. Za njegovu sahranu posebno je šivena trobojka sa petokrakom – kaže Olga Cvijović.

Blic / Vladimir Lojanica