Zemljodelac Novko nije se vratio svojoj Julki i nejači

Sećanja na našu slavnu prošlost svojim radom posvećeno čuva kosjerićko Opštinsko udruženje potomaka ratnika 1804–1920. „Ljubomir Marić”. Ono izdaje i „Naš trag”, list za čuvanje i negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije. U osmom broju tog časopisa, upravo predstavljenog u Kosjeriću, uz ostale je i priča „Ako se ne vratim”. O ratnom stradalniku Novku Marinkoviću, zemljodelcu iz kosjerićkog sela Godljeva.

Novko je bio običan narodni čovek, sin jedinac i uzdanica svojih roditelja, čuvar imena i odžaka. Odan muž Julke i brižan otac petoro dece: Olge, Milorada, Miodraga, Stamenka i Milice. Ratna sreća ga nije htela. Poginuo je u punoj životnoj snazi u Velikom ratu, u svojoj 36. godini. Braneći pred okupatorom otadžbinu, nejač, kuću, njivu…

Na sudbinu hranitelja i branitelja Novka Marinkovića i njegove Julke, heroine udovice s petoro mališana, tekstom za „Naš trag” emotivno podseća Vladanka Lazić, njihova praunuka, unuka Miloradova, ćerka Obradova. Brani ih, kako kaže, od vremena i zaborava.

Novko je bio borac Drinske divizije drugog poziva. Poginuo je podalje od svog Godljeva, kod reke Save. Počiva među saborcima u zajedničkoj grobnici kod Obrenovca, na poslednjoj odbrani od prodora okupatora u Srbiju s jeseni 1915. godine. Novkovo ime je među 680 uklesanih na zidu nove crkve Svetog Đorđa u Sečoj Reci, a spomenik mu je u godljevskom groblju.

– On je roditeljski neprebol, decenije tugovanja njegove porodice i duže od veka sećanje potomaka koji s kolena na koleno prenose sve tanje povesmo uspomena. On je suza neisplakana njegove hrabre žene Julke i večiti žal njegove dece za sigurnošću očinske ruke. On nije gledao svoje sinove kako postaju ljudi, niti ćerke kako izrastaju u lepe vredne devojke, ni svadbe nije pravio, snahe ni devere nije birao. Njegove ruke nisu prihvatile nijedno od trinaestoro unučadi, nije ih cupkao na krilu, brao im jabuke ni donosio piljke da se poigraju – piše praunuka u tom tekstu, pa podseća na reči slavnog generala Franše d Eperea o srpskim zemljodelcima ratnicima, kakav je bio i Novko: „To su seljaci Srbi tvrdi na muci, trezveni i skromni, gordi na sebe, gospodari svojih njiva. A kada je došao rat oni su bez napora postali vojnici, najhrabriji od svih.”

Godine 1914. zagrmele su prve ratne trube i istorija je promenila tok, a obični mali životi našli su se u strahu i neizvesnosti. Čitavo jedno pokolenje pozvano je u odbranu napadnute otadžbine. U jednu jesenju zoru u dvorištu Marinkovića opraštaju se Novko i Julka. Okružena dečicom, ona ispraća svog muža i hranitelja u Veliki rat. On očinski ljubeći kosu najstarije kćeri Olge kaže: – Pomozi majci, ti si joj odmena – a sinovima milujući im glave: – Slažite se kao braća, čuvajte majku i kuću. Na rastanku Novko u naručje privi najmlađu Milicu.

A onda Julki, čvrsto joj stišćući ramena, zausti: – Ako se ne…. – Nemoj – kriknu ona, a ruka joj kao otkinuta iz ramena, kao odapeta strela polete njegovom licu i sleđeni prsti kao preplašene senice spustiše se na njegove usne. – Nemoj, ne govori, vratićeš se!… – Ti znaš, ti ćeš znati sve – dovrši Novko svoju misao, izostavljajući ono zlokobno „Ako se ne vratim”. Popravio je kapu, prekrstio se i krenuo niz dvorište. Ostavljajući svoje šćućureno jato bez jutarnjeg cvrkuta.

Zborno mesto bilo mu je Valjevo, da bi zatim sa jedinicom otišao na ratni raspored kod Ostružnice. I dugo je tako gruvalo od Valjeva i Beograda, sve do Godljeva odjekivalo, da bi u jesen 1915. stigao glas da je Novko stradao. Švaba je navaljivao preko Save i teško granatirao Obrenovac, jedna granata je pogodila baraku gde se smenjivala Novkova četa, niko nije preživeo.

Kad je saznala za pogibiju muža Julka se zaljuljala kao gromom pogođena. Ali nije imala vremena za suze: stegla je srce, povezala crnu maramu, okupila decu i naredila im da se paze. Ujarmila je volove i krenula na svoj najteži put, da poginulog čoveka vrati kući. Pritekao joj je i jedan rođak, putovali su skoro nedelju dana do odredišta po blatnjavim putevima.

Dva dana je čekala kraj skele na Savi kod Obrenovca, nije se moglo proći od vojske i ranjenika, zaprega i oruđa. Prišao joj je jedan oficir: – Dalje ne možeš, a nama su potrebni tvoji volovi i kola. Imaš li decu? Onda se vrati, njima si potrebnija. Ovde sada ne možeš tražiti svog čoveka, obeležićemo grobove, pa kad sve prođe…

Praznih ruku i srca Julka se vratila deci. I tu počinju njene odsudne bitke, da ih tek stasale sama izvede na životni put. Postala je i otac i majka, glava porodice, a čega god da se lati nedostajao je Novko i njegova reč, ruka, savet. Ipak deca rastu i jačaju, majci pomažu i poslove preuzimaju, zatim i svoje porodice stvaraju. Rađaju se unuci, život ide dalje.

Nana Julka, kako su je svi zvali, dočekala je i lepe dane, ali je i u tim trenucima govorila da joj je njen Novko najviše nedostajao. Jer baš o tome su udvoje sanjali: da im deca porastu, unučad ih obraduju, a oni zajedno ostare. Ali surovi bezosećajni rat srušio je te snove.

– Danas Novkovih i Julkinih potomaka ima na raznim stranama, i u inostranstvu. Najmanje u Godljevu, nažalost. Naninu kuću posećuju i svetlo pale Miodragovi potomci. U Miodragovoj kući se još vatra loži, sve tanja. Roditeljskom domu je najprivrženija ostala Stamenkova ćerka Milijana – piše na kraju ovog upečatljivog teksta Vladanka Lazić.

Politika / Branko Pejović